Аутор: Darko Mirković

Траговима давно утиснутих стопа

Траговима давно утиснутих стопа,
У камене бедеме срушених светиња,
У стазе и богазе вековних страдања,
У погроме, прогоне, спаљена огњишта,
У плач мајки без свога порода,
У сени свих скривених истина,
У нестале тронове древних краљева,
У праг цркве, у корен њеног имена,
У све сутоне и сва наша свитања.

Траговима давно утиснутих стопа,
У цветна поља и зелене ливаде,
У румена лица и златне увојке,
У радосну песму, у родне чокоте,
У бистру реку и њено камење,
У мирисе тамјана испред иконе,
У звуке молитве упредене у векове,
У завештања уткано знамење,
У нашу веру што поносно опстаје.

Траговима давно утиснутих стопа,
Крећимо се тихо, понизно,
Да их не распршимо,
Да их не расејемо,
Не загубимо,
Да их пратимо,
Сваку стопу схватимо,
Да их грлимо, стежемо,
Над сваком плачемо, јецамо,
Уз њих да тугујемо,
Са њима се радујемо,
Све њих да памтимо,
Из њих да учимо,
Даље преносимо,
Да их помињемо.
Крећимо се тихо, поносно,
И увек им се враћајмо,
Вечно ходимо,
Траговима давно утиснутих стопа.

Саздана за спас

На прагу,
Ту предамном,
Дух твој стоји,
Твоја снага.
Због твог духа,
Ја сам снажан.
У грудима он ми ватру пали,
Срце греје,
Он ми нежну причу прича,
Опија ме,
Кад шапуће, кад се смеје.

На прагу,
Ту предамном,
Твој лик стоји.
И он свуда замном ходи,
свуд’ ме прати,
по улици и по соби,
свуд’ ме води.
Он је са мном и у срећи
И кад сузе роним,
Кад сам будан,
Са сном кад се борим.

Има сила нека тајанствена,
Што ме тера све да чиним,
Навија ме, подстиче ме,
Да ја радим што сви раде,
Да опстајем, животарим,
И учмале дане бројим.

Али лик твој мене тера,
Да се надам, да се борим,
Тера ме да желим жеље,
Да верујем и да маштам,
Осмех с’ лица да не скидам,
Да се винем у висине,
Он ме тера да постојим.

Лик твој и твоја душа,
Не дају ми да потонем.

Хвала Земљи што те створи,
Дуги што ти боје дала,
Небу хвала на крилима,
Што их само теби скроји.
Хвала ватри што испуни твоје тело,
И славују за твој глас,
Поветарцу хвала и облаку,
За твој саздан, а мој спас.

Моје

У само једној груди земље,
Што пред кућним прагом
Мојим стоји,
Више је части и достојанства,
Него сво ваше
Када се зброји.

Него све ваше бледе слике,
Ласкаве речи накићене,
Сва ваша дела,
Празна, а смела,
Све ваше лажи,
За неупућене.

Ваши лажни морали,
И либерали,
Ваше замене теза,
Везе без веза,
Празне приче и осећања,
Нека их вама,
Живите срећно
Уз бледе снове и обећања.

У само једној шаци
Земље ове,
што прича приче
векова давних,
Има се довољно,
За душу и тело,
На поклон нама,
Од дивова славних.

За поколења,
За будуће славе,
За успење,
За наклон главе,
За то да моје остане прво,
Да не гледам туђе
Што ми се нуди,
Да плод ми пада под моје дрво.

Због оца и ђеда,
И мајке и баке,
Та шака земље крваве, тврде,
Вредна је смеха,
И плача вредна,
Од сада па довек,
Ил’ докле нас буде.

Моје је то и нећу га дати,
За товаре блага
И лажне идоле,
Моје је то, та земље груда,
Тај временски спруд,
И насукан брод,
Та моја клетва
И покајање,
За моју веру и сав мој род.

Завет на осмех

Прапорцима окићени,
Љути ати пољем јуре,
Као ветром ношени су,
Камо иду, куда журе.

Ко окити и потера,
Те прекрасне коње вране,
Па их тера и соколи,
Да му који не застане.

То је млади мома дичан,
Упрего је своје ате,
Па побег’о сватовима,
Да не могу да га прате.

Пре сватова први стиже,
Кад га самог млада спази,
Отргну се, пресрете га,
Обичаје све погази.

Мили дико, мила моја,
Моћни ати заридаше,
Загрљајем и осмехом,
Једно друго дариваше.

Завет то је искрен био,
Запечаћен ту пред свима,
Да ће живот проживети,
Окупани осмесима.

Трагови

Превише горд да ишта схватим,
Ја носим своје тесно одело,
И причам свима, свима се хвалим,
Како сам насликао ремек дело.

Вукао кичицом лево и десно,
Како бих спојио боје на платну,
Да створим најлепшу слику на свету.
Додавао црну, понекад златну,

И причам смело, причам све брже,
Описујем сенке и ситне детаље,
Публику држим у заносу своме,
Део свог ега преносим даље.

А да ли је слика заиста лепа,
Да л’ ишта од овог на платну стоји,
Није ни битно, то није суштина,
Све док реч моја по публици боји.

И кад сви оду, распрши се слика,
Нема ни платна ни шарених боја,
Остаје пејзаж од празних речи,
Замукли звуци и душа моја.

Да ли речима осликана слика,
На лажном платну и без папира,
Може да траје као мелодија,
У звуку ветра вечно што свира.

Да ли се може та крхка слика,
Са трагом у стени поредити,
И шта ће од тога да чува тајну,
Да ће ме сутра и занавек бити.

Без жудње да данас прикажем себе,
Као сликара великог ега,
Бирам да траг оставим за своје,
Да се са тиме ослободим стега.

Да будући моји кроз поколења,
Носећи крст мој и моје бреме,
Поносно упиру прстом у мене,
Да вечно будем путник кроз време.

Запловише наше лађе

Језером су запловиле лађе,
Која пре ће, судбину да нађе.
Да прoнађе оно за чим трага,
Да утекне усуду од врага.

Која пре ће, да претекне преко,
Другој страни где је чека неко.
А која ће сидро да усидри,
Милим ветром више да не једри.

Која може боље да се снађе,
И која је од јуначке грађе,
Да издржи налете оркана,
Да изнесе терет својих дана.

Све блиставе када се порину,
Све уморне, крхке, у сутону.
Сваку друга струја је носила,
Свака другом ветру пркосила.

Двије исте нико не направи,
Истим правцем двије не управи.
Али све се на пучини стичу,
Да исплету заједничку причу.

У судару лађа са свих страна,
Неким срећа није записана.
Али многе заједнички стреме,
Да у миру плутају кроз време.

Ако икад сустигну судбину,
Зна ли ико где ће да се вину?
Кад претекну све ка другој страни,
Јесу ли им дани одбројани?

Мени се обрати

Туга кад те смота,
И очајање, можда бес,
Када те за гушу нешто зграби,
Кад ти срце стегне, душу захвати,
Тада мени, мени се обрати.

Реци мени шта те мучи,
Где те боли, што си тужна,
Мени реци како ти је, само реци,
Немој да те нешто спречи,
Ја сам ту, зарад твојих речи.

Ту сам да те слушам, да те пазим,
Да милујем твоје лице,
Са уснама да те мазим.
Ту сам да ти песме пишем,
Да те слушам како дишеш,
Ту сам да се с’ тобом смејем,
Да другујем, са погледом да те грејем.

Мени, мени се обрати,
Кад одлуташ негде,
Без икога да те прати.

Сан

У возу посматрам лица уморних путника,
Крај мене пролазе сенке, перони,
Шарени балони.
У трену селим се у кожу витеза, ратника,
Крај њега пролећу сећања, тела,
Велика дела.
Сад сам на леђима ждребца, прелепог ата,
Јурим зеленим стазама, сновима,
Пурпурним пољима.
Поглед ми пада на огромна сатенска врата,
Отварам, корачам, пролазим,
Где ја то долазим?

У сан у сну улазим кротко и спокојно,
Да некога не увредим,
Ако посматра, ако замера,
Ако жели да ме повреди,
Ако му је то намера,
Да му не дам разлога,
Да зло проговара,
Да ме оговара,
Што у сну у сан могу да ушетам,
Да ту будем сам, срећан и радостан.

У сну усред снова ми не може ништа,
Тај неко што увек посматра,
Што све жели да контролише,
Свиме манипулише,
Ту ми заиста не може ништа,
Ту је моје уточиште,
Моје склониште.

И ту у сну усред бисерних снова,
Чим врата затворим, чим се осамим,
Умилни жамор ме топло обгрли,
Ту су и други искрени осмеси,
Сви су се скупили, сви побегли,
Да би сви заједно у сну у сновима,
Судбину бољу себи скројили.

Слика хероја са Кошара

Погледам их тако, на слици ми сви исти,
Исти опис сваком да пришијем могу,
Молитву за душу, њихов образ чисти,
Да им утре стазу, на путу ка Богу.

Погледам их тако голобраде, младе,
Са осмехом, пркосно, поносито стоје,
Да л’ уопште знају шта то тамо раде,
Знају ли да последње, своје дане броје.

Погледам их тако сигурне и смеле,
Поврх глава видим ореоле сјајне,
Устрептао ваздух од крви им вреле,
Испарења клетве или свете тајне.

Погледам их тако и схватам да знају,
Да не носи их струја по временскоме мору,
Да се не сећају, не жале ил’ кају,
Да не маре за јуче и сутрашњу зору.

Открићу вам тајну што само они знају,
Да се живи за тренутак и за вечну славу,
Да за друга покрај себе животи се дају,
Брига се за друге брине, не за своју главу.

Да се свако бори за груду родног прага,
За матеру и сестрицу, брата, оца свога,
Да гине се за отаџбину и не плаши се врага,
Породица и слобода, дар су нам од Бога.

Све то они знају, све то осећају,
Чисте свести у бој сутра крећу,
Одлучношћу својом све нас поздрављају,
Јуче, данас, сутра, ја им желим срећу.

Аманет

Над Србијом нашом светом, надвила се силна туга,
Са свих страна облећу је крвожедни стрвинари,
Очњаци им заорали црну земљу попут плуга,
Загрмео звук немани, спокој и мир да нам квари.

Голем терет навали се, суша прети да помори,
Лажима нам трују душу, завађају брата с’ братом,
Авети нам очи ваде, смеју нам се ти злотвори,
Ликују и омчу стежу за крвавим нашим вратом.

И све чине не би ли се духом нашим заситили,
Крвљу нашом напојили, историјом оденули,
Не би ли бар на тренутак укус славе осетили,
На трен само живи били, из безнађа васкрснули.

Ал не бива то баш тако, лако да се отме туђе,
Да се уђе и ушета са оштрицом љутог ножа,
Да се гордо домаћину преко кућног прага пређе,
Мора да се спозна тада, кол’ко кошта вучја кожа.

Кол’ко кошта историја нашег светог српског рода,
Грачаница и Дечани, и сви наши преци свети,
Кол’ко кошта наша земља, са извора наших вода,
Е па вреди она нама, да се за њу ваља мрети.

А ту тајну неман не зна, па облеће опуштено,
Косово нам, душу нашу, разапиње на све стране,
Победничко коло игра, поскакује разјарено,
Помислила крај је близу, сасекла је наше гране.

Од предака нама оста, нада да ће дан да сване,
Па сећање док је живо, немој да се бринеш мати,
Има ко ће да те брани и да вида болне ране,
Душманина да натера, направљени цех да плати.