Било је време пролећа и цвасти
када се могло све до неба расти,
ал’ ми смо ипак одлучили пасти
и сами своје године украсти!
Било је време и времена злога
када смо „брзо” одрекли се Бога,
цркве у којој „ нека бабарога”…
Било је време и „вреће и рога”.
Било је време чежњи које „вриште”,
ливада, којим врани коњи њиште.
Душе преблаге што „ ништа” не иште,
али смо због тог призвали „поприште”.
Било је време, хитале су пруге
тамо далеко, широм „ неке Југе”.
Биле су „ноћи”, ал’ не беху дуге.
Били смо газде, а сада смо слуге!
Било је време мириса и трава
када је смело мирно да се спава.
Сада, због трена „изгубљених јава”
прошлост нам душу сетом провејава.
Било је време нечаснога мира!
Можда се могло „ крај дубоког вира”,
али због нашег безбожја и хира
ту смо, „где песма лабуђа се свира”.
Било је време шуме која листа,
младости бујне што „ безвремљем” блиста,
као и сада „ врлих комуниста”.
Било је време „ није било Христа”!
Било је време пролећа и цвасти
када се могло „до неба” израсти,
али смо ипак одлучили пасти
и сами своје године украсти!
