ŽUTE DUNJE
Miris dunja na ormaru,u detinjstvo mene vraća.
Kuca žila u damaru, to prošlosti danak plaća.
Progone me uspomene…Grešila sam,a ko nije?
Da mogu da vratim vreme, da sve bude kao prije.
Mladost moja, gde je sada? Gde je ovde moje mesto?
Gde su ljubav, vera, nada…? Pitam se u sebi često.
U sećanju sada tražim, žar ljubavi moje prve.
Želju svoju da osnažim… Al’ sakupljam samo mrve.
Žute dunje sad mirišu… A ljubav u srcu spava.
Dok reči što slute kišu, nosi reka zaborava.
Grudi mi se nadimaju od nekakve teške tuge.
Moje snove otimaju, te đavolske, mračne sluge!
U oku mi suza čista, na suncu se presijava.
Ni ja više nisam ista. Smirila se luda glava.
U tišini osluškujem, al’ mi uši ogluvele.
Niti vidim, niti čujem, oči su mi oslepele.
Srce ludo samo bije, u nekome teškom ritmu.
Iz grudi će da izbije, ne shvata suštinu bitnu.
Sve će proći, hvala Bogu,svakom bolu ima leka.
Dok je zdravih ruku, nogu…Sve muke su – za čoveka!
Vesna Stojković, Leskovac
(Прочитано: 59 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.990 пута)
