Над Србијом нашом светом, надвила се силна туга,
Са свих страна облећу је крвожедни стрвинари,
Очњаци им заорали црну земљу попут плуга,
Загрмео звук немани, спокој и мир да нам квари.
Голем терет навали се, суша прети да помори,
Лажима нам трују душу, завађају брата с’ братом,
Авети нам очи ваде, смеју нам се ти злотвори,
Ликују и омчу стежу за крвавим нашим вратом.
И све чине не би ли се духом нашим заситили,
Крвљу нашом напојили, историјом оденули,
Не би ли бар на тренутак укус славе осетили,
На трен само живи били, из безнађа васкрснули.
Ал не бива то баш тако, лако да се отме туђе,
Да се уђе и ушета са оштрицом љутог ножа,
Да се гордо домаћину преко кућног прага пређе,
Мора да се спозна тада, кол’ко кошта вучја кожа.
Кол’ко кошта историја нашег светог српског рода,
Грачаница и Дечани, и сви наши преци свети,
Кол’ко кошта наша земља, са извора наших вода,
Е па вреди она нама, да се за њу ваља мрети.
А ту тајну неман не зна, па облеће опуштено,
Косово нам, душу нашу, разапиње на све стране,
Победничко коло игра, поскакује разјарено,
Помислила крај је близу, сасекла је наше гране.
Од предака нама оста, нада да ће дан да сване,
Па сећање док је живо, немој да се бринеш мати,
Има ко ће да те брани и да вида болне ране,
Душманина да натера, направљени цех да плати.