ДАЛЕКО ВРЕМЕ
Никола је читао стихове Р. Л. Стивенсона “Home ne more home to me”, “ДОМ МОЈ НИЈЕ ВИШЕ ДОМ МОЈ“, песника и романсијера викторијанског доба, аутора романа ,,Острво с благом“. Занет читањем звоно на вратима га врати у стварност. Николин школски друг Милан имао је инстинкт да сврати када овај не би ништа чуо занет поезијом. Носио је уз гитару и широки осмех. Николи се чинило као да види Мики Мауса, онда би започињали лагодни тренуци спојени у заједничко њихово. Никола је рецитовао, док га је Милан пратио умилним инструменталом. Доцније би се скупило друштво из суседних станова и за тили час би се на дугачкој тераси нашло мноштво тинејџера, различитих погледа и хтења, сви би уживали у штимунгу. Од рата, деведесетих година прошлог века, опсаде људског достојанства прошло је више од две деценије. У Новом Саду у којем живи неко време Никола угледа Милана. Као у башти детињства јавише му се стихови, ,,Дом мој беше пун најдражих лица.“ Пришао је и узбуђено почео да рецитује подсећање на далеко јуче. Додирнули су се истим зовом.