ДАЛЕКО ВРЕМЕ – Андреја Ђ. Врањеш

ДАЛЕКО ВРЕМЕ

Никола је читао стихове Р. Л. Стивенсона “Home ne more home to me”, “ДОМ МОЈ НИЈЕ ВИШЕ ДОМ МОЈ“,  песника и романсијера викторијанског доба, аутора  романа ,,Острво с благом“. Занет читањем звоно на вратима га врати у стварност. Николин школски друг Милан имао је инстинкт да  сврати када овај  не би  ништа чуо занет поезијом. Носио је уз гитару и широки осмех. Николи се чинило као да види Мики Мауса, онда би започињали лагодни тренуци спојени у заједничко њихово. Никола је рецитовао, док га је Милан пратио умилним инструменталом.  Доцније би се скупило друштво из суседних станова и за тили час би се на дугачкој тераси нашло мноштво  тинејџера, различитих  погледа и хтења, сви би  уживали у штимунгу. Од рата, деведесетих година прошлог века, опсаде људског достојанства прошло је више од две деценије. У Новом Саду у којем живи неко време Никола угледа Милана.  Као у башти детињства јавише му се стихови,  ,,Дом мој беше пун најдражих лица.“ Пришао је и узбуђено почео да рецитује подсећање на далеко јуче. Додирнули су се истим зовом.

Sreća-Zdravaka Pap

Sreća beži,
da je ne uhvatiš,
u raju hoće da živi,
neće u srcu da je kriješ,
da žubori i svetluca
samo za tebe,
ako sreće nemaš,
nisi je stvorio
sam sebi.

Sreća je u tebi,
ne daj da spava,
probudi je da se igra,
uradi nešto lepo
zagrli i poljubac daj,
pruži ruku i pomozi,
ponekad moraš
u tuđim cipelama
da hodaš.