ЛИЧНА КАРТА
Двадесетог фебруара 1972. године Милошевој радости није се сагледавао крај, напунио је осамнаест година, постао је невидљиво пунолетан. Није био свестан да бити у улози одраслог и није нека срећа. У ходу испод звезданог неба до преласка у популус, задњи пут је био безбрижан, слободан као птице лет. Нагла одговорност пред законом, постао је један од многобројних грешника што пролазе заједно са животом у нади да ће бити боље. Уз лично име добио је број. Обележен, док год се буде надао наилазиће на лавине похлепа, злих жеља, незаситих мржњи. Слушаће по милијонити пут бирократско питање: ,, Који је ваш матични број“, тако ће му проћи и живот, затворен у фијоке, заведен у акта, регулисан прописима, збуњен решењима. Животна прича обележена траумама или нејасним аферама. У замишљености негде запућен чуо је дедине речи: ,,Пожурио си синко, од данас ћеш само плаћати рачуне којима неће бити краја“. Смисао живота остаће редови и у њима чекање. Нећеш имати довољно времена за спокој, осећај душевног мира, које је једино детињство могло да ти пружи. Размишљао је старац о унуку, каква ће бити његова животна фабула, како ли ће се на крају заокружити, хоће ли му срећа отварати путеве, или ће га судбина одвести у другом правцу. Милош је припадао генерацији без навика, окренуту лагодном животу, оном индолентном лако ћемо. Пожелео је унуку живот са мање дилема, више самопоуздања. Људски век је као река, има ток и у њему надолазеће препреке. Јутро се развијало у нови дан. Као из сећања чула се песма, ,,ИМА ЈЕДАН КУЋЕРАК У СРЕМУ,“примицала се лаганим тоном из далеког времена, као развејана.