Дан: 3. марта 2023.

МИРИС БАГРЕМОВА – Љубодраг Обрадовић

МИРИС БАГРЕМОВА
Као некад багремови не миришу,
мраз их очистио све.
И моје мисли друкчије се њишу,
ништа више није као пре.

Ја више и не осећам мирисе,
полако тонући у самоћу.
Неки туђинци конце ми мрсе
и долазе у сан ноћу.

Неки јади живота дневног,
мељу ме у жрвњу као и жито друго.
Бити против – бес је гневног,
против бити – покошуј је лудог.

Ја сам такав, лист отпао.
Волим оно што су ме учили.
Једино ми је учитеље жао,
што су бубали, а нису научили.

Као некад не миришу багремови.
Али јуни је месец липа.
Пораженом остану увек снови,
њега сјај изнутра обасипа.
Настави са читањем “МИРИС БАГРЕМОВА – Љубодраг Обрадовић”

ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић


ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА

Дивно јутро, мило сунце, вече стиже и дан дрема,
све је исто у кафани, али мене више нема.
Лишће вене, безброј боја, шума се за зиму спрема,
све је исто к`о некада, али мене тамо нема.

И снег паде, затре путе, леденице висе с трема,
све је исто у мом крају, ал` трагова мојих нема.
На мом гробу пуно цвећа, а највише хризантема,
док гитара тихо свира песму старога боема.
Настави са читањем “ПЕСМА УСНУЛОГ БОЕМА – Бранко Мијатовић”

КРУГОВИ – Душан Комазец

Ко ли је кривац што сам спознао „страхове” твоје?
Можда бледуњав месец што српом чежњу ти жање,
ил’ грактај црних врана што нема безнађа роје?
Можда бездушни снови у којим све нас је мање?

Ниси само због „чежње” призвала кошмарне снове!
И точак нестајања, тај круг што вечно се врти
узрок је сузи, која, када се оросе зене
оплакаће нам судбу. Долазе времена„ смрти”.

Из бола изроњена лебдиш на пучини снова.
Поричеш „ омлечење” планулој кумовској слами,
јер не знаш за дуг, враћен „у ноћи „вучијег зова”.
Због свих „година светлих” твој траг ће дуже да плами!

Можда ти негде самој развигор душом трепери
док чекаш у тишини да ружни умину снови,
али већ сутра, када сва туга се ујезери
мамићеш обзорја блудна. Почеће кругови нови!

ПОДСЕТНИК – Алекса Јаџић

ПОДСЕТНИК

Кад одрастеш, мислиш да си велики.
Да си одрастао.
Мислиш да можеш прићи свакој препреци
И да си свима дорастао.

Кад одрастеш, заборавиш да слушаш
Око себе те мале људе.
Заборавиш да срећу пружаш
Онима који мало узимају, а много нуде.

Кад одрастеш, све заборавиш,
Као да никад ниси био дете.
Сиво и озбиљно животариш
К’о да машту никад не срете.

Кад одрастеш, нос дигнеш
И почне те нервирати дечији метеж…
Кад одрастеш, ако стигнеш,
Сети се некад си и ти био дете.

Настави са читањем “ПОДСЕТНИК – Алекса Јаџић”

КАД ОСТАРИШ – Латинка Ђорђевић


КАД ОСТАРИШ

Оставићеш шаку нереда
превише очекиваних надања,
беседе у грудима
што китише речи
драгим људима.

Кад остариш,
одјек лутајућих корака
струјаће кроз оронуле
зидине  успоменама
преплетене.

Уцвељена, склупчана,
меланхолична, апатична,
бледа, али храбра до старачког
унутрашњег склада.

Једном кад остариш,
све  ће стати у један поглед,
мало душе,
срце памучно,
на длан где туга дрема
и исписује задње поздраве.
Настави са читањем “КАД ОСТАРИШ – Латинка Ђорђевић”