АЛИ СВЕ НИЈЕМО
МИМО МЕНЕ ИДЕ
Поред мене дођу
поред мене прођу
Нити да ме хране
Нити да ме глођу.
Где иду речи те,
И што какве, хватају ли сне?
Ја над њима,
Закона не имам,
Од вишњега поруке још примам,
Несвесно, словесно, тесно.
После режим бесно.
Кад не знам куда ћу,
Лево или десно?
И шта сам рек’о
И шта сам порек’о
Гордост ли прорек’о
Губост живу стек’о
Неће рећи неко.
Неће рећи неко…
© Милош Ристић
МИМО МЕНЕ ИДЕ
Поред мене дођу
поред мене прођу
Нити да ме хране
Нити да ме глођу.
Где иду речи те,
И што какве, хватају ли сне?
Ја над њима,
Закона не имам,
Од вишњега поруке још примам,
Несвесно, словесно, тесно.
После режим бесно.
Кад не знам куда ћу,
Лево или десно?
И шта сам рек’о
И шта сам порек’о
Гордост ли прорек’о
Губост живу стек’о
Неће рећи неко.
Неће рећи неко…
© Милош Ристић
ЖИВОТ И КУЛТУРА КОРАЧАЈУ РУКУ
ПОД РУКУ!
(Прочитано: 9 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 510.208 пута)