Добродошли!
Nestajem u zvjezdanoj prašini noći
tvoj poljubac med u saću
mala li si vječnosti satkana od strasti
da platim račun u zoru ću pasti.
Drže me njegove ruke,
taj obruč od zlata, okupana poljupcima njegovim,
moji snovi od stakla.
Ljubi mili dok srce je slijepo u nemoćnim kadžama ljubavi.
Na tvom ramenu moji poljupci su ostali
mokra krila anđela sad nose gladni orlovi.
Iznad rijeke mjesec oči sakriva , u tvom scu usnula.
Vežen stolnjak i sveća na stolu,
opojni miris slavskog kolača,
tiha i sama u svome bolu,
tužna starica sobom korača.
Vreme joj uze životnog druga,
o sinu dugo ništa ne znade,
lice joj brazdi sramotna tuga,
život joj preteške boli dade.
Na blagdan sama i ovo veče,
suzom k’o vinom žito preliva,
Sa kim će sutra kolač da seče,
da kim će triput da se celiva.
Poslednjom snagom ikonu ljubi,
za zdravlje svojih Boga preklinje,
u oku životni sjaj se gubi,
dušu prekriva ledeno inje.
Klonu ruka i kandilo pade,
poslednji dah iz grudi iskoči,
Tužna i sama Bogu se dade,
zanavek stara zatvori oči.
autor
Jovica N. Đorđević.
Рођени смо овде, међ’ цвећем ливада
у веселом рују где дивота груша!
Обгрљени сеном „дебелога хлада”
измамисмо мирис горких оскоруша.
Још сећања сетна помало миришу
на огњиште, ал’ нас чежња путујућа
у олује носи где вали кидишу!
Пронашли смо увир свога потонућа!
Прохујаног чојства ко сме да се сети?
Приђоше времена, где баш свака вашка
кочоперно смела, воли да припрети
здружена у руљу, јер не сме обашка.
‘Вргнут нам је наум Светосавских хтења!
Чекајућ’ „ Михајла” да слети са мачем
нечујно, с уздахом што нас тихо мења,
ми се успут, мало придружисмо „јачем”.
Сустигнути, ту смо где смо се и стекли,
негладни истине што може да смрви
тужно бивствовање. Нисмо се порекли,
па они последњи постадоше „ први”.
Пали смо у бездно где безнађа рује,
где тихују чежње, сновиђења јасна,
где о ничем лепом не сме да се снује!
Тишина о „смрти” толико је гласна!
Београд – Фебруара 2023.
Милан Зајић
За вредног и даровитог Милана Зајића из жупског села Велика Врбница зна цео Београд и Србија. Овај двадесетогодишњи младић не само што је добар шахист, већ и одличан студент који ће на а факултету организационих наука у Београду бранити докторски рад.
Ове особине су определиле чланове Комисије СО Александровац за награде и признања, да поводом Св. Трифуна – Дана општине, Милану Зајићу додели Плакету општине.
Миланова биографија још више потврђује мишљење Комисије и аутора ових редака да је реч о изузетном спортисти, човеку и научнику, који је успешно завршио основне и мастер академске студије на Високој школи за пословну економију и предузетништво у Београду са просеком 10,00. Тема мастер рада била је “Утицај знања и нових технологија на економски раст земаља у развоју
и транзицији”, а дипломског рада: “Анализа стања иновационог предузетништва у Републици Србији “.
Иначе, Милан је готово увек блистао. У основној и средњој школи је био одличан ђак и носилац је Вукове дипломе. Са 17 година је постао велемајстор у шаху. Олимпијски репрезентативац Србије и вицешампион Света до 15 година. Екипни вицешампион Европе до 19 година. Играо је успешно за сениорску репрезентацију Србије на екипном првенству Европе у Грузији 2019. године.
Милан Зајић игра симултанку
Као врхунски спортиста, имао је позиве од америчког УТД универзитета из Даласа и руског универзитета, “Ломоносов” из Москве. Члан је шаховског клуба “Јелица ПЕП”, са којим је освојио Прву лигу Србије 2020. године. Поседује адекватно знање из енглескогјезика.
Милан је учествовао и у финалу за најбољу пословну идеју у бизнис инкубатору у Крушевцу. Био је проглашен за најбољег младог спортисту града Крушевца. Држао је школу шаха у Крушевцу и има искуства у раду а младима. Изузетно је амбициозан и посвећен свему што ради.
– “По завршетку докторских студија размишљам да се вратим у Жупу и својим знањем и умећем помогнем развој општине” – каже Зајић.
Настави са читањем “Милан Зајић из Велике Врбнице добио Плакету општине Александровац”
Pesma
Pesmo moja
tići razigrani
stihom ja vas kitim
po srcu vas slažem
dušom kupam i miluje umom
za trenutke vežem lepe i ružne
sujeti i zlobi ne dam prići.
Pesme letite do neba
sa zvezdama da sijate večno
umivene čežnjom u trenutku sreće
ljubav da nosite do kraja života
nemoj da vas zaustavi briga
kako će se završiti pesma.
Pesme moje zagrlite mene
da vas pišem sve bolje i bolje
stih do stiha da se ređa
srcem sama da se piše
ljubav i pesma da se venča.
© Zdravka Pap Настави са читањем “PESMA – Zdravka Pap”
УДРУЖЕЊЕ ПИСАЦА КРАГУЈЕВЦА , у сарадњи са СУБНОР-ом КРАГУЈЕВЦА
расписује III међународни наградни песнички конкурс родољубиве поезије,поводом обележавања НАТО бомбардовања наше земље, под насловом
ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ
Право учешћа имају песници из целог света, студентска и средњошколска омладина.
Услови конкурса:
На конкурс се шаљу две песме, не дуже од 28 стихова, на ћирилици или латиници, фонт Тimes New Roman 12, потписане именом и презименом,са адресом, бројем телефона и имејлом.
Пријаве САМО електронском поштом :( име и презиме )на е-mail : udruzenjepisacakg@hotmail.com
Конкурс је отворен oд 10.02.2023. до 10.03.2023.године.
По завршеном конкурсу , жири ће изабрати најуспешније песме,чијим ауторма ће бити уручена и новчана награда за прво, друго и треће место, осталим ауторима одабране песме биће објављене у зборнику ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ.
Обележавања 24.годишњице бомбардовања наше земље биће одржано 24. 03. 2023.године, организатори ће бити Удружења писаца Крагујевца и СУБНОР Крагујевца, о чему ће учесници конкурса бити обавештени.
ČUJ SRBINE
Čuj sad Srbine, domovine zov,
dušama srpskim priprema se zlo.
Zveri kopaju, posmrtni nam rov,
večna im želja da nas uzme tlo.
Vetruština zla, zapadna stiže,
slovenske krvi da nam ispije,
brata na brata podmuklo diže,
kradući suze što nejač lije.
Čuj sad Srbine, veruj bratu svom,
vremena teška sada nam stižu.
Zlo sa zapada sprema sada lom
dok poturice stope mu ližu.
Mržnja njihova na nas se svali,
ne danas samo, uvek to biva.
Ne znamo zašto, da l’ što smo mali?
Da nestanemo to im se sniva.
Zemlju nam seku, našu Srbiju,
svaki naš grumen da uzmu žele,
razum, um i svest da nam ubiju
a zemlje naše svima da dele.
Ucenjuju nas, dušu nam lome.
Arbanasima, gujama ljutim,
državu prave, ne znaju kome.
Njihovu sreću im lošu slutim.
Zakunimo se , brate Srbine
majci Srbiji: zlo dirnut neće
svu nejač njenu, šume, ledine,
naše ikone,slave i sveće
Zakunimo se na Krstu brate,
nećemo dati reku i njivu,
zveri zapadne sad neka shvate
oteti neće ni jednu šljivu
Sestre i braćo, srpskoga roda
decu radjajte da nas je više,
Srbiji majci dajte poroda
da svaka kuća kolevke njiše.
Srpkinjo sestro, potomstvo nam daj
sve uzimaju zapadne ale.
Nek ih zaslepi naše dece sjaj,
videće oni čiji dom pale.
Sestro Srpkinjo čuvaj srpski dom.
Ne dozvoli nam gubitak časti,
savest si bila uvek rodu svom.
Budućnost srpska na te’ će pasti.
Presvetli Bože sad nam pomozi,
iznad Srbije sunce da sine.
Živimo časno u miru ,slozi,
Srpkinjo sestro, brate Srbine
LJUBAV I VINO – Vesna Stojković
Ljubav je kao najslađe vino,
prvi gutljaj ti nepca nadraži.
Ispuni se duša nekom milinom.
U glavi se zavrti,a telo oslonac traži.
Ljubav je kao najslađe vino,
ispijaš ga lagano, u slast.
Osećaš se čarobno i fino,
nad svojim razumom izgubiš vlast.
Ljubav i vino, lepota i mladost…
U vrtlogu strasti često se izgubiš.
Sigurnost i spokoj, sreću i radost
osetiš u trenu, kada se zaljubiš.
Kao čaša vina, opija te sreća
što više ga piješ, to više ga želiš,
Znaj, ljubav je utoliko veća,
kada imaš sa kim da je deliš.
®©
Vesna Stojković
Ne kvasite vinom tek usahlu ranu,
ne budite pesmom zrno moje sreće;
ne lomite mladu bagremovu granu,
ona nikad više procvetati neće.
Ne pitajte dušu gde osmeh mi krije,
što život mi uze prokleta kafana;
meni bez nje više do života nije,
bez nje je u duši preduboka rana.
A bila je meni muzika što svira,
presvetla misao i sva moja sreća;
ne pevajte pesmu što u srce dira,
ne pevajte pesmu što me na nju seća.
Nek utihne pesma u smrtnoj noći,
dok suza u oku sad tiho navire;
bez pesme i vina u pustoj samoći,
ostavljen i tužan pesnik umire.
autor
Jovica N. Đorđević
kategorija
odrasli pesnici
Srce je moje bilo tvrdi kamen,
u sebe ne pušta ni kapi vode
i čim oseti da počne da mekša,
ono se samo stegne i ode.
Moje je srce bilo nekad zdela,
u koju se cedi živ otrov i led
i sve lepo uvene i umre,
ubija ga moga srca jed.
To je srce bilo nekad škrinja
što probaše da otvore svi.
Ali niko ne uspe u tome
sve dok nisi desila se ti.
Ti taj kamen pretvori u pređu,
svilen jorgan izatka se sam
pa ti uđe pospana u njega
i sad večan snivaš tamo san.
Tu sad spavaj skrivena od svega,
nedam nikom da te snenu budi.
Sve dok snevaš, znam da si unutra
topla, nežna skrivena od ljudi.