Аутор: Sanja Lukić

Sanja Lukic rođena je 1977. u Prijedoru u Bosni i Hercegovini. Završila je Pravni fakultet, opšti smijer u Banjoj Luci gdje je i magistrirala. Na Koledžu u Londonu je završila menadžment u prodaji a na Koledžu u Essexu rad sa dijecom u obrazovnom sistemu Velike Britanije. Radila je na rehabilitaciji maloljetnih delinkvenata u Velikoj Britaniji, kao predavač u više osnovnih škola i menadžer u Intrenacionalnim kompanijama. Danas menadžer u lancu trgovina i apoteka Walgreen Boots Alliance i saradnik Nacionalnog Zdravstvenog Sistema Velike Britanije. Do nedavno je bila saradnik britanskog časopisa Britić. Objavila je zbirke pjesama:“Između sreće i očaja”(2002), “Na obroncima sjećanja”(2003) “San Anđela”2012, “Tajna bisera” 2022. Piše i priče koje su objavljivane u “Almi” i drugim glasilima. Zastupljena je u više antologija poezije, zbornicima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Pjesme su joj prevođene na: italijanski, engleski, turski, njemački, azerbejdžanski, španski. Živi u Londonu od 2002.godine. Majka je Teodore Jefimije.

Zrno u moru

Pjesmo moja ne napisana                                                                                                       slovo po slovo ti kujem.                                                                                                        Kao pletilja ona stara                                                                                                                noć od jutra ne razlikujem.                                                                                                          Olovo topim, suzom hladim                                                                                                  kao vajar kip svoj-od duše te pravim.                                                                                        Pjesmo moja moj klasu                                                                                                               gledam te dok budna sniš, o                                                                                                        Radosti tebi pričaću prije oluje da mi zriš.                                                                                Ako si prije mene rođena ,                                                                                                        slugom da me zoveš svojom ,kom je                                                                                          Hera sad potrebna,pod zaleđenom vodom.                                                                        Ebanovina ti postelja da mi te dan ne vidi.                                                                           Pjesmo moja spavaš li?                                                                                                              Edželu moj u njedrima skriven,  od sebe te stvori tiho                                                           spavj mi noćas ne pokriven u                                                                                            Moru zrno je niklo.

Mokra krila anđela

 

Nestajem u zvjezdanoj prašini noći

tvoj poljubac med u saću

mala li si vječnosti satkana od strasti

da platim račun u zoru ću pasti.

Drže me njegove ruke,

taj obruč od zlata, okupana poljupcima njegovim,

moji snovi od stakla.

Ljubi mili dok srce je slijepo u nemoćnim kadžama ljubavi.

Na tvom ramenu moji poljupci su ostali

mokra krila anđela sad nose gladni orlovi.

Iznad rijeke mjesec oči sakriva , u tvom scu usnula.

U polju maka

Vežu li te nemoći noći u krvavom polju maka.                                                                      U bljesku Sotoning blagoslova!                                                                                                  Ili spavaš jagnjašce moje u čeljustima zvijeri uz rijeku bola.                                              Sutra će ono nikad da se igra Boga,                                                                                            da priča šta mogli smo a nismo.                                                                                                  I kad jutro umije obraze umornih ljubavnika,                                                                          sa tajnih sastanaka povratnika,                                                                                                 dok spuštaju kovanicu prosijaku na cesti,                                                                           uzmite,                                                                                                                                            toliko koštaju grijesi!

Spavaš li ?

Spavaš li?                                                                                                                        Kad zvijezde utihnu dva prsta iznad neba,                                                                kad te uspavaju talasi uspomen                                                                              kad naše juče gledaš danas                                                                                            kad na dno te povuče ovo ispred nas.

Spavaš li?                                                                                                                              Ili te bude noćne ptice,                                                                                                       psi lutalice,                                                                                                                    dok daljinom cvile svi nemiri nadanja u mojim njedrima.

Spavaš li?                                                                                                                                Ili držiš čvrsto ruke one što te u stopu prati,                                                          kao mati!                                                                                                                          One što te gleda očima djeteta,                                                                                    što se raduje maslačku i kiši                                                                                      što te skriva pod skute ljubavi                                                                                      da ne bi pokisli.

Zmajevo gnijezdo – Sanja Lukić

Zmajevo gnijezdo 

Još sam sjaj zenice oka tvog,
nedosanjan san mjeseca nad obalom.
Pjena talasa ostala na stijeni
minut čekanja u vječnosti sto blijedi.

Još sam uzdah u tvojoj duši
ona nit izmedju jave i sna.
Još sam nemir tvog dana
tvoja noć neotpjevana.

Još sam sjaj zenice oka tvog

Krin u gnijezdu zmajevom.

(C) Sanja Lukić

У њедрима Геје – Сања Лукић

Ти, што израњаш из дубина морског плаветнила

што се рађаш на стијенама орканских вјетрова

у немоћним њедрима Геје усни.

Ти, бесмртан у сазвежђу небеском

разапет у тајни пред истином.

Прећути!

У Богојављенској ноћи несаној,

Још  један крик у аду

хиљаду немира у њедрима док спремам постељу Урану.

Ти што израњаш из мојих мисли

као бисер у свили васкрсни.