Што баш волим кад се мало узјогуни
ово време, које подсећа на тебе.
„Пргаву-охолу”, што се стално буни
и због чијег хира „ душа стално зебе”.
Што не волим кад се кући припит вратим,
а ти ме дочекаш несмркнутог лица!
Тад сам ко рис бесан, не могу да схватим:
Где се сада деде она свађалица?
И не волим јутро након свега тога
кад умилно ћутиш, насмејаних веђа.
Знам да нешто смераш, „ видећу свог Бога”,
јер си иза леђа „ срђа злопоглеђа”.
Што баш волим кад се примакнеш прозору
пред свитање рујно заносна и чила,
па украдеш дану прву белу зору.
Тад помислим да си „Нагоркиња вила”.
И још волим, када заспиш ми у крилу,
па те нежно зари плам „ небеског свица”,
милује ти косу нежну као свила…
Тад поново спознам да си снохватица!