Добродошли!
Bio je dovoljan
samo momenat –
zemlja proguta
hiljade života.
Oprezno hodaj
Turskom i Sirijom
pazi da ne zgaziš
prst dok procvetava
Pazi na usta spremna za
poziv “mamice”
Dvaput proveri
nije li trava kosa mlade
Ona presrećna
izgovara “hoću, da”.
Nikada više ne trči
ne bacaj niti kamenčić
Možda povrediš
nadu roditelja
“Evo nam malih
skaču u zagrljaj”
Samo tiho –
pečat večnosti
ostaće živa tajna
među mrtvlima
OČEVA BRIGA
Poguren čovek hoda dok mraz mu lomi kosti
U ruci nosi sveću i flašu crvenog vina
Njegov ga vinograd čeka ko da mu dolaze gosti
Al ovaj gost je duša kojom već vlada zima.
Rukama starim i hladnim, čovek miluje Čokot
Breme godina nosi na plećima i duši
Zube je stegao jako, ne čuje se ni cvokot
Dok ga hladnoća i magla sve više štipa i guši.
Vinograd nekada beše njegova najveća radost
Od Trifundana, do zadnjeg, ubranog sočnog grozda
Detinjstvo u radu sa ocem i srećnu, bezbrižnu mladost
Veselila je u jesen okićena vinova loza.
Blago se ovo pod nebom još bori da olista
Sinovi odoše davno da tuđe njive oru
A starac sa srcem lava, njegova duša čista
Vinom nazdravlja Bogu, u njivu krene u zoru.
Evo i ovog jutra kad Trifundan osvanu
Oreza prvu gidžu, posipa po njoj vino
Zapali sveću i tamjan, poljubi vinovu granu
Znajući istinu pravu beše mu do neba krivo.
Srce je svoje dao za ovu grudu crnu
Koja mu uzvrati uvek blagom što dušu leči
Kad jednog dana ode pred Boga na istinu
Ko će praviti vino za slavlja njegovoj deci.
Ljiljana Tamburić
ВИНО КАО СУДБИНА
Вино нам је од давнина,
Било мелем за невоље,
Пред бојеве и ратове,
За јунаке и сватове.
И сад време друго није,
Вино се за здравље пије,
И за Славу и за светке,
За здрав пород и иметке.
Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече,
Вино наших винограда.
На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади,
Кад останем без радости.
А кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.
Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.
И не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.
Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде,
Да се с вином не престаје.
А кад душа спас пронађе,
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.
(C) Драгојло Јовић
Пут ружама посут нестао у блату
обрастао трњем, некада у злату!
Сав у обрисима и нема га, где је?
Не да се пронаћи, прах веје ли, веје!
Некада јунаци, а сад безоблични
духови прошлости и нимало вични
даху ветра новог ког будућност иште.
Од сећања, њима оста пепелиште!
„Небеска калдрма” није више златна!
Прошетати нећеш, јер је бесповратна
улица, ком ходе слободе весници.
Одавно је нису походили свици.
Још само хук река успомене давне
на предаке буди, јер су земље славне
синови најбољи у небеском пламу
и никога нема да разгрне таму!
Јануарске ноћи
Опрезно корачај улицама града
у коме си вoлeо небо боје зиме,
јер твоји су кораци најава да страда
душа, постојање, једне песме риме.
Чије ли ћеш име тражити у снегу,
кад ти се самоћа под кожу увуче?
Постоји ли кајање што не штети егу,
ил’ је его онај што савест дотуче?
Опрезно корачај, јер можда налетиш
на све пале звезде што скривају бит.
Можда ће ти једна помоћ’ да се сетиш
да умеш да волиш. Да то није мит.
Згрлиће те налети јануарског мраза,
а једино застаћеш због привида сене,
у трену кад ветар бојом мога гласа
упита те да ли заборављаш мене.
Можда ћеш ме срести.
Настави са читањем “Јануарске ноћи – Јована Марковић”
TRAG OD VINA
Na haljini staroj bledi trag još stoji,
gde kapljica vina prsnula je jedna.
Ta crvena mrlja godine mi boji,
tad sam bila mlada, nevina i čedna.
Dopuštala mladost da je srce vodi,
pijana sam bila od sreće, il vina.
Gledala u oko što ko melem godi,
vezala nas ljubav, nada, il sudbina.
Plesala je mladost, sve do zore rane,
uz sanjive zvuke, božanskoga mira.
Molili smo jutro da još ne osvane,
dok je tekla ljubav kraj starog klavira.
Sa setom se pitam gde nestade nada,
dok srebrne niti spavaju u kosi?
Gde je onaj zanos i naivnost mlada,
gde nestade vreme što snove donosi?
Još haljinu čuvam, zbog fleke od vina,
sasušena mrlja s prošlošću me spaja.
Čujem iz nje zvuke setnih violina,
sa tugom se sećam obećanog raja.
Настави са читањем “TRAG OD VINA – Jasmina Dimitrijević”
Тајна
Отвараш ми врата ноћас
У љубави и вину тражиш спас
Доведе ме до постеље смело
Утеху тражи твоје врело тело.
Уз вино и љубав дамари бију
Чаша уз чашу усне се вију
Љубав у нама дуго већ тиња
Вино и страст гасе свитања.
Црно вино и пољупци
Нестадосмо у прилици
Границе се избрисаше
Разуми се помутише.
Моје усне твоја недра
Твоје руке моја бедра
Све ће сутра другачије бити
Нашу тајну ми морамо скрити.
Победише осећања разум неста
Заборависмо ноћас наша места
Уздахе моје пољупци скрише
Усне твоје дрхтаје смирише.
И још једном пуне чаше
Да оперу грехе наше
Вино мути вино бистри
Осташе нам греси исти.
И нема Даминог гамбита
ни борбе полова,
јер шах и љубав
никако не иду заједно.
А опет си у мојим мислима играо,
по пољима и деловима мозга,
по табли супарничких боја,
и горећи од жеље да те шватим,
угасила сам себе
и изгубила свој шах-мат.
Настави са читањем “ШАХ-МАТ – Сара Вукосављевић”
