Рођени смо овде, међ’ цвећем ливада
у веселом рују где дивота груша!
Обгрљени сеном „дебелога хлада”
измамисмо мирис горких оскоруша.
Још сећања сетна помало миришу
на огњиште, ал’ нас чежња путујућа
у олује носи где вали кидишу!
Пронашли смо увир свога потонућа!
Прохујаног чојства ко сме да се сети?
Приђоше времена, где баш свака вашка
кочоперно смела, воли да припрети
здружена у руљу, јер не сме обашка.
‘Вргнут нам је наум Светосавских хтења!
Чекајућ’ „ Михајла” да слети са мачем
нечујно, с уздахом што нас тихо мења,
ми се успут, мало придружисмо „јачем”.
Сустигнути, ту смо где смо се и стекли,
негладни истине што може да смрви
тужно бивствовање. Нисмо се порекли,
па они последњи постадоше „ први”.
Пали смо у бездно где безнађа рује,
где тихују чежње, сновиђења јасна,
где о ничем лепом не сме да се снује!
Тишина о „смрти” толико је гласна!
У почетку песме помислих колико лепих алегорија, а онда метафоре, парадокси, иронија до сарказма… обиље стилских фигура све до контраста (антитезе) којом је оверена ова моћна песма.
Маестрално уважени колега!
Срдачан поздрав уважени господине Мијатовићу и моја искрена захвалност за овај диван и стручан коментар.
Свако добро Вам желим!
Ух, вреди дуката. Одмах копирам у Антологију оваквих песама, тамо где је Дисова “Развило се црно време опадања…” Ђурина … “Небо ће плакат дуго и горко јер неће бити Србина” и још неке.
Хвала Вам поштовани господине Лазаре! Не знам шта рећи после оваквог коментара?
Срдачан поздрав и свако добро Вам желим!
Pročitah u jednom dahu,svi komentari su suvišni,čita se,gleda ,osjeća.
Моја искрена захвалност за овај диван коментар госпођо Сања!
Срдачан поздрав!