Рођени смо овде, међ’ цвећем ливада
у веселом рују где дивота груша!
Обгрљени сеном „дебелога хлада”
измамисмо мирис горких оскоруша.
Још сећања сетна помало миришу
на огњиште, ал’ нас чежња путујућа
у олује носи где вали кидишу!
Пронашли смо увир свога потонућа!
Прохујаног чојства ко сме да се сети?
Приђоше времена, где баш свака вашка
кочоперно смела, воли да припрети
здружена у руљу, јер не сме обашка.
‘Вргнут нам је наум Светосавских хтења!
Чекајућ’ „ Михајла” да слети са мачем
нечујно, с уздахом што нас тихо мења,
ми се успут, мало придружисмо „јачем”.
Сустигнути, ту смо где смо се и стекли,
негладни истине што може да смрви
тужно бивствовање. Нисмо се порекли,
па они последњи постадоше „ први”.
Пали смо у бездно где безнађа рује,
где тихују чежње, сновиђења јасна,
где о ничем лепом не сме да се снује!
Тишина о „смрти” толико је гласна!


