Дан: 5. фебруар 2023.

SARINO PISMO -Marina Adamović

Dragi moj
pišem ti pismo samo da znaš
kako te čekam iako prođe
više od šest stotina dana
Sećaš se
prvi put si me pozvao očima
da uđem u njih
pa zagrlio trepavicama
Osetila sam
pogled ti ima moć dragog kamena
boju cveta
sigurnost Plavog anđela
Od tada
nismo se rastajali već
zenicama pričali
one su često suzama pevale.
Dragi moj
dok pišem ovo poslednje pismo
kraj mene raste biljka
od tvoje krvi pod zvezdama
Dok se ne vratiš
negovaću je osmesima
tvojim beonjačama
ako se ne vratiš
znaću gde si, najdraži .

ВОЛЕЛА ЈЕ ЛЕТО И МОРЕ – Љубодраг Обрадовић

ВОЛЕЛА ЈЕ ЛЕТО И МОРЕ

Волела је лето и море.
Срео сам је на морском жалу.
Били смо ту ноћ до зоре.
Нестала је на првоме валу.

На лицу осмех, у очима снови.
Знала је шта живот носи,
умела да се зеза и воли
и да животом, животу пркоси.

Били смо сами ту ноћ,
као да смо минус и плус.
И сад кад дуне лахор,
сета у мозгу направи куршлус.

Где је ноћас жена та?
Очи зелене, коса плава.
Сети ли се кад-кад мене, мора,
или та успомена у њој спава.

Или је све то за њу било игра,
трен који се стално понавља?
У животу увек важи правило:
Живот се увек наставља!

Настави са читањем “ВОЛЕЛА ЈЕ ЛЕТО И МОРЕ – Љубодраг Обрадовић”

Драинцу у походе 2012.

04.08.2012. године у 20:30 часова, у Трбуњу – родном месту Радета Драинца, одржана је манифестација *ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ* коју су заједнички организовали Културни центар Крушевац, Народна Библиотека *Рака Драинац* и КЦ *Драинац* из Блаца. На манифестацији су ове године наступили: Др Милентије Ђорђевић, Милан Вучићевић, Вељко Стамболија, Мића Живановић, Слободан Ценц, Томислав Симић, Витомир Јовановић Џогурда и Љубодраг Обрадовић. Програм је водио Мирослав Панић из Блаца, а о стваралаштву Радета Драинца говорили су Др Милентије Ђорђевић и Вељко Стамболија. Да вече остане у изузетном сећању учесника посебно се потрудио директор библиотеке у *Рака Драинац* у Блацу Топлица Ђоковић. Настави са читањем “Драинцу у походе 2012.”

ТАЈНА – Милица Мирјанић


ТАЈНА

За тебе нико неће знати.
Остали,
можда си ми само најбољи друг био,
али си увијек био ту када ме је нешто забољело.
О нашим сновима само ми знамо,
и мјесто састанка траг,
нашу чежњу само ми познамо,
не знаш, колико си ми био драг.
Несклад наших трептаја, ствара нови сјај,
сваки његов поглед упућен мени,
ствара нови доживљај.
Тропске кишне шуме и пејзаж зеленила,
сами, ти и ја,
ни за шта, то, не бих замијенила.
Док, на обали… гдје шкољке сан уморан хвата,
узбуркани таласи дочаравају усамљеност нашу,
новоотворено вино и чаша уз чашу.
Смијех и суза шума,
самоћа и прашума.
Спајала нам је руке усамљеност та,
или падање мрака,
ко зна?
Сами, ти и ја,
нешто нас топло опија,
да ли је у мени срећа или болна истина,
да је ово све неистина.
Желим да сједимо заједно и
гледамо правац обзорја,
сами, ти и ја
до новог праскозорја.

Настави са читањем “ТАЈНА – Милица Мирјанић”