Srce – Nenad Đekić

Srce je moje bilo tvrdi kamen,

 u sebe ne pušta ni kapi vode

i čim oseti da počne da mekša,

ono se samo stegne i ode.

Moje je srce bilo nekad zdela,

u koju se cedi živ otrov i led

i sve lepo uvene i umre,

ubija ga moga srca jed.

To je srce bilo nekad škrinja

što probaše da otvore svi.

Ali niko ne uspe u tome

sve dok nisi desila se ti.

Ti taj kamen pretvori u pređu,

svilen jorgan izatka se sam

pa ti uđe pospana u njega

i sad večan snivaš tamo san.

Tu sad spavaj skrivena od svega,

nedam nikom da te snenu budi.

Sve dok snevaš, znam da si unutra

topla, nežna skrivena od ljudi.