Добродошли!
НЕ ОТКОПЧАВАЈ ДУШУ
Не откопчавај душу
задајеш још једну
рану.
Занемеће небо
на сломљеној клупи.
Не показуј своје тело
бедном сумраку,
не чини ме грешним
смртником,
тражећи љубав
нежни додир бескраја.
То ми глође црне трепке,
кожу, душу шупљу.
Љубав се исчашила,
никла на лирској кости
неорезане наде.
Потражи ново небо,
птичицу заспалу,
нови пољубац,
па га стрељај.
Тад ће да се слави,
моје срце неће
да крвари.
Настави са читањем “НЕ ОТКОПЧАВАЈ ДУШУ – Латинка Ђорђевић”
МЛАДО ВИНО
Авлија мирише на младо вино,
Са старе крушке детлић се чује,
У бачвари претаче вино фино,
Детлић не мари, по крушки кује.
Нека благота обузима тело.
То само младо вино може,
Да на вино замирише село.
Откуцаје срца с детлићем сложе.
По плоту висе вргови рујни,
Под стрехом дрема паприка црвена,
На црепу чуваркуће, цветови бујни
И све мирише на стара времена.
Кратак је дан за лепоту ову,
Уз златну јесен и њене моћи,
Кад детлић заћути, па чујеш сову
Са драгом женом и младим вином
Најлепше су златне јесење ноћи.
Настави са читањем “МЛАДО ВИНО – Првослав Пендић Пенда”
Првослав Пендић Пенда – Крушевац – ВИНСКИ ПЛЕС
Народе Српки, гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском, сирова, крња,
бездушјем јечи смешна агора!
Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.
Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи, тупљом од бруса.
Клетвом, у име очињег вида.
С прозора стално бивши тумарач
најлепше речи к’о разбој истка!
Свака му царска, к’о поток плитка,
ал’ шта ће јадан, треба му харач!
Охолим гласом, умилно мрско
стално нам збори како смо мали:
Шта ће нам понос и идеали,
Наше Косово и није Српско!
И „академци” стално нас плаше
истином болном, „они је знају”!
Због речи „умних” баш се не кају.
И они кажу да није наше?
Још ближи Богу сад би да буду
они, што су нам нанели бруку
када су „ оном” љубили руку.
Како ће проћи на „страшном суду”?
И они ћуте, док Свету Веру
и Поље где је „ Дубока рака”
“неки” продају „ономе зверу”
за шаку среће, и сребрњака.
А чему онда „Крвава жетва”,
тај вечни извор небеског плама
и чему онда „Кнежева клетва”?
Тихо нас, тихо прекрива тама.
Шклопоће душа динарска, дрска
под наметима „ врлих сердара”
док мисли хара изрека стара:
„Шљива кад сазри тада и прска”
Проштац у руке, дошло је време!
Доста је било грбавих леђа,
силних трибуна, отужних веђа!
Нек’ они наше осете бреме!
Доста је било свих лажних нада,
братије моћне, охоле „ клике’,
бесплатног жита и варенике!
С Христом у срцу нека се страда!
Е мој народе поносни, дрски!
Ти, што још видаш Косовске ране,
„ Гробнице плаве” што су ти знане,
није пристојно ћутати Српски!
POSLEDNJE VEČE
Neka ovo crveno vino
venama našim sada poteče,
hajde da se zagrlimo,
– ovo je naše poslednje veče.
Nek’ ljubav naša k’o vatra plamti.
A sutra nek’ nas u grudima peče.
Sad i zauvek neka se pamti,
– ovo naše poslednje veče.
Ljubav i vino neka nas opiju.
Za trenutak, svet neka stane.
A oči naše nek’ tugu sakriju,
da lepa nam uspomena ostane.
Tebi u zdravlje ispijam čašu vina,
U ime prošlosti i ljubavi stare.
Jer, kažu da je u vinu istina,
koja leči rane kada prokrvare.
Vesna Stojković, Leskovac
Noć me davi, crni Navi muče,
Todorci mi zaseli na grudi,
pa me mis’o ka prošlosti vuče,
kad bejasmo mi nekada ljudi.
Strašna pošast udari na ljude,
zalud Zora nudi svoje grudi,
mesto mleka zlu nam krvcu nude,
da se zloba međ’ ljude probudi.
Zaspalo je grešno ljudsko jato,
zalud školjka beli biser nudi,
kad nam lice premazuju blatom,
da se krotko stado ne probudi.
Zalud vapaj probuđenih duša,
kada svetom caruju oluje,
neusnule nema ko da sluša,
njihov vapaj nema ko da čuje.
Sa Vitora buknu oganj nade,
to nam Janja novu nadu budi,
novi svet nam sad bogovi grade,
da budemo opet časni ljudi.
autor
Jovica N. Đorđević
КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ
Сто бисера у ђердану Крушевац на себи носи,
међ Расином и Моравом на багдалској благој коси…
Свако село, једна перла, историју своју чува,
низ сокаке и авлије завичајни ветар дува.
Са истока Мојсиње их, планинама, шумним краси,
крај Мораве расту навек дуње, трешње и ораси,
калемови од свог воћа у крају се овом саде,
вредни људи у селима не штедећи себе, раде.
Сред Србије Троморавље, царске круне постојбина,
Сталаћ као браник српства и Крушевца, вековима…
Ту се скрила Света гора, седамдесет манастира,
одзвањају и сад звона у брдима од кашмира.
Лазарева војска јаше по калдрми Лазарице,
Љубостиња на фрескама, чува Миличино лице
сваки камен у Крушевцу, носи сећање на дане
када Турци на Косову зададоше тешке ране.
Поносна сам на град овај, поносна на претке своје,
нараштаји данашњице ко и преци, се не боје…
поносим се историјом, за истину живот дајем,
ма где да сам, срце бије и пати за завичајем.
Крушевачким улицама моја душа обитава,
па одатле педаљ лево, под ребрима срце спава,
у том срцу лежи извор
свих свитања и сумрака,
свих храстова златолисних, младих грана од бадњака.
Кад осетим мирис липе и ослушнем шум јаблана
поре ми се тад отворе знаним мирисом с Балкана,
све ми тада недостаје, свака травка мога краја,
сеоска и градска граја, небо мога завичаја!
Љиљана Тамбурић
ВИНУ ОСТАЋЕ ИСТИНА
У мени срце Ленкино бије
и ноге газе њезиним газом,
срце ми пати ко њено за Лазом
да будем твоја, ил’ да ме није
Уз рујно вино срећни смо били
ко киша пљуштали пољупци врели,
не дам да друга са мном те дијели
чуваћу љубав коју смо крили.
Трифуна Светог икону љубим.
Ко осуђеник дрхтим и стојим.
Да будеш туђи – тога се бојим
дуси ми шапћу да те већ губим.
За тобом срце препуче моје
што никад није лагати знало,
све што је имало теби је дало.
У њему тајне све наше стоје.
Себи се заклех, кунем се Богу
са другим нећу пред олтар стати,
нек плаче отац, нек плаче мати
када ме хладном предају гробу.
Кад црквена буду звонила звона
теби на радост, мени за опјело,
кад вином моје прелију т’јело
плакаће небо и цијела васиона.
Ленкино срце у мени бије.
У вину вјечно остаће истина.
Кад нећу нашег гајити сина,
нека ме нема, нека ме није.
© Зорка Чордашевић
Duše predaka
Ivičnjak duše ove
lomi kamen tihim glasom
da jutro tužnije bude
ravnica da potraje.
Ruke marmerom vezane
drže sjene doma moga
da se vetar noćas njiše
po leđima mojim.
Rudnik duše zakopane
crnu rupu predvidi
u njoj beskraj spava
mesto moje tamo je.
A duše predaka naših
čuvare sreće ubiše
snage im ponestaje
niko se ne predaje.
Pa se krvlju biseri prekrivaju
čeznu ruke za uzdahom
ostao je mrak da gazduje
od sreće ja se odjavljujem.
Autor : Veselin Mandarin
Усамљена крчма далеко од пута
призива и мами неизмерним пламом
све оне чемерне, чије срце лута
тишинама дугим, непрегледном тамом.
Чаша црног вина жедне усне љуби,
два погледа оштра, речи грубе, злобне…
Заискриле очи, мисао се губи.
Ваздух затрепери од слутње злокобне!
Тад Циганин стари виолину узе.
Звуци и одјеци прелише се, њишу,
завађене мире, а надошле сузе,
с чашом старог вина новом сузом бришу.
Плаче виолина, јер зна, ако стане
злослутне ће мисли поново да плану!
Гудало уморно, струне устрептане,
ал’ старачке руке неће да ода’ну.
Док сви у севдаху ноћ проводе дугу
као нож бол оштар грудима му сину,
али не хте песму која лечи тугу
да спречи, те срце старачко умину!
Нема више циге, ал’ крчмом далеком
још лелуја песма, само тужне струне
не јецају снено, јер на гробљу неком,
стара виолина с њим заједно труне!