НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ – Љиљана Тамбурић

НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ

Увек си зрно у пољу пуном врана
Трофејни јелен на крају ловног дана
Клупа на путу од хиљаду тешких миља
У ливади сувој, шака лековитог биља.
У кошницама трутова, једина си матица
-У свему најбоља – твоја је крилатица
Из сваке гомиле штрчи ти паметна глава
На твојим грудима, тешко стечена слава…
На брзаку си увек чврста даброва брана
Твоја је крв за многе била храна
Срцем јуришаш на војску грубих паћеника
Певајући умиреш од мача плаћеника..
Србијо, земљо, намучена и напаћена
Намерно тлачена и никад озбиљно схваћена
Србијо, земљо, на ветрометини цвете
Рађај орлове, да твојим небом полете
Па да крилима заклоне облаке сиве
Што сеју мржњу на твоје плодне њиве.

Љиљана Тамбурић

KAMEN

Kad zebnja plamen ugasi sreći,

i poslednja iskra izgubi sjaj,

ne može kamen svoj bol izreći,

u mulju zakopan čeka na kraj.

 

Majušni kamen u vodu pade,

odbačen podlo od svoje stene,

bujicom nošen bez trunke nade,

odgurnut podlo od ruke njene.

 

Nose ga struje, bujice lome,

od tuge i bol postaje veći,

kako će sada on domu svome,

kako će sada on svojoj sreći.

 

Ostavljen i sam bez tople ruke,

bez majke i oca, bez milog brata,

puče sad kamen od teške muke,

presta da kuca srce od zlata.

 

autor

Jovica N. Đorđević