НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ
Увек си зрно у пољу пуном врана
Трофејни јелен на крају ловног дана
Клупа на путу од хиљаду тешких миља
У ливади сувој, шака лековитог биља.
У кошницама трутова, једина си матица
-У свему најбоља – твоја је крилатица
Из сваке гомиле штрчи ти паметна глава
На твојим грудима, тешко стечена слава…
На брзаку си увек чврста даброва брана
Твоја је крв за многе била храна
Срцем јуришаш на војску грубих паћеника
Певајући умиреш од мача плаћеника..
Србијо, земљо, намучена и напаћена
Намерно тлачена и никад озбиљно схваћена
Србијо, земљо, на ветрометини цвете
Рађај орлове, да твојим небом полете
Па да крилима заклоне облаке сиве
Што сеју мржњу на твоје плодне њиве.
Љиљана Тамбурић