Ne kvasite vinom tek usahlu ranu,
ne budite pesmom zrno moje sreće;
ne lomite mladu bagremovu granu,
ona nikad više procvetati neće.
Ne pitajte dušu gde osmeh mi krije,
što život mi uze prokleta kafana;
meni bez nje više do života nije,
bez nje je u duši preduboka rana.
A bila je meni muzika što svira,
presvetla misao i sva moja sreća;
ne pevajte pesmu što u srce dira,
ne pevajte pesmu što me na nju seća.
Nek utihne pesma u smrtnoj noći,
dok suza u oku sad tiho navire;
bez pesme i vina u pustoj samoći,
ostavljen i tužan pesnik umire.
autor
Jovica N. Đorđević
kategorija
odrasli pesnici
(Прочитано: 172 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 584.819 пута)
Изузетна песма у прецизном дванаестерцу, симетрично “мушком” римом и изванредним током мисли; подсећа на Јесењинов стил, као и на наше великане из друге половине ХХ века, а опет типично твој “рукопис”.
Честитам за ово мало ремек дело!
Hvala uvaženi profesore. Srdačan pozdrav.
Одлично уважени Јовице! Само напред у „ нове радне победе”!
Hvala Dušane. Srdačan pozdrav.