Месец: фебруар 2023.

ВОЛЕЛА ЈЕ ЛЕТО И МОРЕ – Љубодраг Обрадовић

ВОЛЕЛА ЈЕ ЛЕТО И МОРЕ

Волела је лето и море.
Срео сам је на морском жалу.
Били смо ту ноћ до зоре.
Нестала је на првоме валу.

На лицу осмех, у очима снови.
Знала је шта живот носи,
умела да се зеза и воли
и да животом, животу пркоси.

Били смо сами ту ноћ,
као да смо минус и плус.
И сад кад дуне лахор,
сета у мозгу направи куршлус.

Где је ноћас жена та?
Очи зелене, коса плава.
Сети ли се кад-кад мене, мора,
или та успомена у њој спава.

Или је све то за њу било игра,
трен који се стално понавља?
У животу увек важи правило:
Живот се увек наставља!

Настави са читањем “ВОЛЕЛА ЈЕ ЛЕТО И МОРЕ – Љубодраг Обрадовић”

Драинцу у походе 2012.

04.08.2012. године у 20:30 часова, у Трбуњу – родном месту Радета Драинца, одржана је манифестација *ПЕСНИЦИ ДРАИНЦУ У ПОХОДЕ* коју су заједнички организовали Културни центар Крушевац, Народна Библиотека *Рака Драинац* и КЦ *Драинац* из Блаца. На манифестацији су ове године наступили: Др Милентије Ђорђевић, Милан Вучићевић, Вељко Стамболија, Мића Живановић, Слободан Ценц, Томислав Симић, Витомир Јовановић Џогурда и Љубодраг Обрадовић. Програм је водио Мирослав Панић из Блаца, а о стваралаштву Радета Драинца говорили су Др Милентије Ђорђевић и Вељко Стамболија. Да вече остане у изузетном сећању учесника посебно се потрудио директор библиотеке у *Рака Драинац* у Блацу Топлица Ђоковић. Настави са читањем “Драинцу у походе 2012.”

ТАЈНА – Милица Мирјанић


ТАЈНА

За тебе нико неће знати.
Остали,
можда си ми само најбољи друг био,
али си увијек био ту када ме је нешто забољело.
О нашим сновима само ми знамо,
и мјесто састанка траг,
нашу чежњу само ми познамо,
не знаш, колико си ми био драг.
Несклад наших трептаја, ствара нови сјај,
сваки његов поглед упућен мени,
ствара нови доживљај.
Тропске кишне шуме и пејзаж зеленила,
сами, ти и ја,
ни за шта, то, не бих замијенила.
Док, на обали… гдје шкољке сан уморан хвата,
узбуркани таласи дочаравају усамљеност нашу,
новоотворено вино и чаша уз чашу.
Смијех и суза шума,
самоћа и прашума.
Спајала нам је руке усамљеност та,
или падање мрака,
ко зна?
Сами, ти и ја,
нешто нас топло опија,
да ли је у мени срећа или болна истина,
да је ово све неистина.
Желим да сједимо заједно и
гледамо правац обзорја,
сами, ти и ја
до новог праскозорја.

Настави са читањем “ТАЈНА – Милица Мирјанић”

НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ – Љиљана Тамбурић

НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ

Увек си зрно у пољу пуном врана
Трофејни јелен на крају ловног дана
Клупа на путу од хиљаду тешких миља
У ливади сувој, шака лековитог биља.
У кошницама трутова, једина си матица
-У свему најбоља – твоја је крилатица
Из сваке гомиле штрчи ти паметна глава
На твојим грудима, тешко стечена слава…
На брзаку си увек чврста даброва брана
Твоја је крв за многе била храна
Срцем јуришаш на војску грубих паћеника
Певајући умиреш од мача плаћеника..
Србијо, земљо, намучена и напаћена
Намерно тлачена и никад озбиљно схваћена
Србијо, земљо, на ветрометини цвете
Рађај орлове, да твојим небом полете
Па да крилима заклоне облаке сиве
Што сеју мржњу на твоје плодне њиве.

Љиљана Тамбурић

KAMEN

Kad zebnja plamen ugasi sreći,

i poslednja iskra izgubi sjaj,

ne može kamen svoj bol izreći,

u mulju zakopan čeka na kraj.

 

Majušni kamen u vodu pade,

odbačen podlo od svoje stene,

bujicom nošen bez trunke nade,

odgurnut podlo od ruke njene.

 

Nose ga struje, bujice lome,

od tuge i bol postaje veći,

kako će sada on domu svome,

kako će sada on svojoj sreći.

 

Ostavljen i sam bez tople ruke,

bez majke i oca, bez milog brata,

puče sad kamen od teške muke,

presta da kuca srce od zlata.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ЉУБАВ И ВИНО – Јован Даљевић

ЉУБАВ И ВИНО

Љубав се никада не спозна,
У данима вртоглавог живота,
Бродоломе прави и истину дозна,
Ашикује док је присутна лепота,
Види када крај дана сунце смота.

И… онда се отвара боца вина…

Види срце да је душа отишла далеко,
И само мисли како је у срцима преко,
Не може се више од судбе крити,
Одлучује чврсто вино љубави испити.

© Јован Даљевић, Челарево

Категорија: Одрасли песници

ГУТЉАЈ ИСТИНЕ – Кристина Ђукић

ГУТЉАЈ ИСТИНЕ

Древног пророчанства стигао је глас
Горак као судба што је.
У стаклено се сместио дно
Те о вечним силама тихо говораше:

Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.

Немирна је душа од сазнања постала
Те попуни чашу лажима новим.
Али залуд беше такав труд
Глас из даљина једнако говораше:

Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.

Борити се стаде душа наивна и млада
Па испијено би и последње зрно среће.
Хладну је мисао огрејала нада
И ледник у грудима тихо рече:

Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.
Настави са читањем “ГУТЉАЈ ИСТИНЕ – Кристина Ђукић”