Пут ружама посут нестао у блату
обрастао трњем, некада у злату!
Сав у обрисима и нема га, где је?
Не да се пронаћи, прах веје ли, веје!
Некада јунаци, а сад безоблични
„духови прошлости” и нимало вични
даху ветра новог „ког будућност иште”.
Од сећања, њима оста пепелиште!
„Небеска калдрма” није више златна!
Прошетати нећеш, јер је бесповратна
улица, ком ходе слободе весници.
Одавно је нису походили свици.
Још само хук река успомене давне
на предаке буди, јер су земље славне
синови најбољи у небеском пламу,
и никога нема да разгрне таму!