Дан: 10. фебруар 2023.

Srce – Nenad Đekić

Srce je moje bilo tvrdi kamen,

 u sebe ne pušta ni kapi vode

i čim oseti da počne da mekša,

ono se samo stegne i ode.

 

Moje je srce bilo nekad zdela,

u koju se cedi živ otrov i led

i sve lepo uvene i umre,

ubija ga moga srca jed.

 

To je srce bilo nekad škrinja

što probaše da otvore svi.

Ali niko ne uspe u tome

sve dok nisi desila se ti.

 

Ti taj kamen pretvori u pređu,

svilen jorgan izatka se sam

pa ti uđe pospana u njega

i sad večan snivaš tamo san.

 

Tu sad spavaj skrivena od svega,

nedam nikom da te snenu budi.

Sve dok snevaš, znam da si unutra

topla, nežna skrivena od ljudi.

KOBNA NOĆ

Bio je dovoljan
samo momenat –
zemlja proguta
hiljade života.

Oprezno hodaj
Turskom i Sirijom
pazi da ne zgaziš
prst dok procvetava

Pazi na usta spremna za
poziv “mamice”
Dvaput proveri
nije li trava kosa mlade

Ona presrećna
izgovara “hoću, da”.
Nikada više ne trči
ne bacaj niti kamenčić

Možda povrediš
nadu roditelja
“Evo nam malih
skaču u zagrljaj”

Samo tiho –
pečat večnosti
ostaće živa tajna
među mrtvlima

OČEVA BRIGA – LJiljana Tamburić

OČEVA BRIGA

Poguren čovek hoda dok mraz mu lomi kosti
U ruci nosi sveću i flašu crvenog vina
Njegov ga vinograd čeka ko da mu dolaze gosti
Al ovaj gost je duša kojom već vlada zima.

Rukama starim i hladnim, čovek miluje Čokot
Breme godina nosi na plećima i duši
Zube je stegao jako, ne čuje se ni cvokot
Dok ga hladnoća i magla sve više štipa i guši.

Vinograd nekada beše njegova najveća radost
Od Trifundana, do zadnjeg, ubranog sočnog grozda
Detinjstvo u radu sa ocem i srećnu, bezbrižnu mladost
Veselila je u jesen okićena vinova loza.

Blago se ovo pod nebom još bori da olista
Sinovi odoše davno da tuđe njive oru
A starac sa srcem lava, njegova duša čista
Vinom nazdravlja Bogu, u njivu krene u zoru.

Evo i ovog jutra kad Trifundan osvanu
Oreza prvu gidžu, posipa po njoj vino
Zapali sveću i tamjan, poljubi vinovu granu
Znajući istinu pravu beše mu do neba krivo.

Srce je svoje dao za ovu grudu crnu
Koja mu uzvrati uvek blagom što dušu leči
Kad jednog dana ode pred Boga na istinu
Ko će praviti vino za slavlja njegovoj deci.

Ljiljana Tamburić

ВИНО КАО СУДБИНА

ВИНО КАО СУДБИНА

Вино нам је од давнина,
Било мелем за невоље,
Пред бојеве и ратове,
За јунаке и сватове.

И сад време друго није,
Вино се за здравље пије,
И за Славу и за светке,
За здрав пород и иметке.

Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече,
Вино наших винограда.

На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади,
Кад останем без радости.

А кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.

Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.

И не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.

Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде,
Да се с вином не престаје.

А кад душа спас пронађе,
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.

(C) Драгојло Јовић