Категорија: Nenad Djekić

Budućnosti nemam,skrila se negde,
u talasu kose vatre i krvi.
Budućnosti nemam, sagore, planu.
Shvatih da zadnji ne može biti prvi.
 
Dosadi mi život, dosadi i smrt,
ne mogu da mešam to dvoje više.
Kada si samnom tad stvarno živim,
kad si sa drugim srce se gasi,teško diše.
 
Nekad ljudi umiru svesno,
oni su retki, takvim se divim.
Moraću i ja za tebe da umrem
da bi mogao dalje da živim.
 
Ako me nekad slučajno sretneš
kako na kiši zamišljen stojim,
samo prođi,kaži da sam priviđenje.
Ja za tebe, više ne postojim…
 
Tada će srce da mi stane,
oluja će biti od tuge tiša
tebi ne mogu da budem “nešto”
sa tobom sam hteo sve ili ništa…

Настави са читањем “Ja za tebe više ne postojim – Nenad Đekić”

Karte su noćas pale na sto.

U igri u kojoj ja ne znam za blef.

Sad se sve vidi a ja još ne znam,

dal’ imam damu il’ žandar tref.

Karte su noćas pale na sto.

Više da bežim ja nemam gde.

To nije igra već moja zbilja,

u hercu dama sad nosi sve.

Karte su noćas pale na sto.

Da li sam luzer il’ heroj tih?

Borba još traje,sve je u igri

makar se borio sam protiv svih.

Srce je moje bilo tvrdi kamen,

 u sebe ne pušta ni kapi vode

i čim oseti da počne da mekša,

ono se samo stegne i ode.

Moje je srce bilo nekad zdela,

u koju se cedi živ otrov i led

i sve lepo uvene i umre,

ubija ga moga srca jed.

To je srce bilo nekad škrinja

što probaše da otvore svi.

Ali niko ne uspe u tome

sve dok nisi desila se ti.

Ti taj kamen pretvori u pređu,

svilen jorgan izatka se sam

pa ti uđe pospana u njega

i sad večan snivaš tamo san.

Tu sad spavaj skrivena od svega,

nedam nikom da te snenu budi.

Sve dok snevaš, znam da si unutra

topla, nežna skrivena od ljudi.

Sve svoje ostavljam zemlji
u koju sam nekad samo se kleo.
Sve svoje, ostavljam jadu,
koji me uze kad tebe sam sreo.

Moje će telo da bude hrana
nekome cvetu što cveta,žut.
Moje će meso da bude snaga,
tom bednom crvu što traži put.

To oko moje, sanjivo plavo,
umesto vrana nek vadi žud,
da još jednom ugleda lice
Anđela zbog kog, bio sam lud.

Jedino srce ostavljam tebi,
u njemu uvek imaćeš dom,
jer ti već dugo stanar si njegov,
čuvaj ga, da se ne naseli zlom.

A dušu grešnu, ostavljam sebi
da mogu nekad poleteti s njom.
Da tebi dođem i milujem nežno,
znaćeš da tu sam, al’ zvaćeš me snom.

Ne moli za ljubav onog što je nema.
Žališ li prosjaka kad dinar mu daš?
Ne moli za ljubav većeg siromaha,
ti tako čedno već voleti znaš.

Ne kvasi oči suzama vrelim.
Znaš da on nije tuge vredan.
Ne daruj biser detetu slepom,
misliće da je staklenac bedan.

Okovom okuj varljivo srce,
pusti nek jednom zavlada um.
Srce je nekad plašljiva srna,
ka vuku trči jer plaši je šum.

Znaj da srce i sa okovom leti
ali ne dostiže tamne visine.
Tad lebdi negde, malo bliže zemlji,
čekajući pravog da mu okov skine.

Znam, pitaš se, ko je taj pravi?
Kako ćeš ga nekad prepoznati?
Znaj,to nije neko zbog koga zadrhtiš.
Sa njim tišinu i mir, moraš osećati.

Ne plači kad čuješ da više nisam tu,
da sam preplivao tamna svetska mora.
Ne budi suzama tek usnulu noć
i bez mene će svanuti nova zora.

Ne ljuti se što ne rekoh zbogom.
Znaš da prezirem tu ubogu reč.
Da ti ruku ja još jednom dirnuh
ni prag tvoj ne bih, mogao preć.

I nemoj me kleti, znaš da ja tebe neću.
Šapni ka nebu tiho:”Srećan ti put”.
Seti se nekad, upali za mrtve sveću
nek plamen sveti tad bude mi sud.

Ako izgori, ne čekaj me više.
Znaj da ti nikad ja neću doć.
A ako zgasne, ja još uvek dišem,
čežnja za tobom daje mi moć.

Da li zaboravljaš ko si i šta si?
Da li se sećaš odkud si došla?
Dal’ te još nešto za koren veže
ili je čežnja za domom prošla?

Znaš li ti stvarno nekog da voliš?
Ne traži ljubav od grešnog grada.
Dal’ si toliko dodira željna
pa svakom dripcu veruješ sada?

Ispljuni otrov što voljno ga piješ.
Znam, vuče te kaplja prividno bistra.
U lažnom svetu otrovanih duša
teško je biti prihvaćena čista.

Pusti da leptir opet poleti.
Odbaci teret, veže mu krila.
Ruža je ruža i u šumi kad raste,
ostani cvetić kakav si bila.

U srcu malom zebnja se stegla,

teške se misli  tvore u strah.

Slana je suza na njen jastuk legla,

soli  joj kosu rasutu u prah.

Sa senkama često ona noću zbori,

rukama ih slabim odvaja od sna,

kao da ih vešto za budućnost čuva,

brine da je čeka neka sudba zla.

Sa senkama često ona noću pleše,

one nose lica iz prošlosti skore

pa utvare crne na anđele liče,

dok strah ih ne oda, od izlazeće zore.

A kada se svrši taj đavolji ples

I pred sjajem sunca poklekne ta  tama,

sa usana tiho prostrujaće šapat:

„Bojim se samoće, ostariću sama“

Tada će joj lišće na granama starim,

pod gudalom vetra odsvirati tajnu,

neko će za svagda biti tu kraj tebe,

da s neba ubere za te zvezdu sjajnu.

Ti nikada nećeš ostariti sama,

oteraj gordo taj najveći  strah,

ostaće znaj, neko ,uvek da te čeka

dok vreme mu telo ne zdrobi u prah.

Ti si moj zlatni okov na vratu,

moja lična Gvozdena Dama.

Kroz misli prođeš svakog trenutka

a misao nikad ne sme biti sama.

Znaš da je vreme samo večno?

Skriće i mene pokrovna svila,

moja će duša ostati kraj tebe,

shvatićeš, ti nikad sama nisi bila.