Дан: 22. фебруар 2023.

Zrno u moru

Pjesmo moja ne napisana                                                                                                       slovo po slovo ti kujem.                                                                                                        Kao pletilja ona stara                                                                                                                noć od jutra ne razlikujem.                                                                                                          Olovo topim, suzom hladim                                                                                                  kao vajar kip svoj-od duše te pravim.                                                                                        Pjesmo moja moj klasu                                                                                                               gledam te dok budna sniš, o                                                                                                        Radosti tebi pričaću prije oluje da mi zriš.                                                                                Ako si prije mene rođena ,                                                                                                        slugom da me zoveš svojom ,kom je                                                                                          Hera sad potrebna,pod zaleđenom vodom.                                                                        Ebanovina ti postelja da mi te dan ne vidi.                                                                           Pjesmo moja spavaš li?                                                                                                              Edželu moj u njedrima skriven,  od sebe te stvori tiho                                                           spavj mi noćas ne pokriven u                                                                                            Moru zrno je niklo.

ЛАДОЛЕЖ – Душан Комазец

У поноћ, блудни месец попио наше поље!
И реку, коју боји срмено-златним везом,
док радознале звезде хитају брже-боље
да чују, како ветар игра се с нежном брезом.

С врх моћног храста сова погледом пара тмину!
Нигде никога нема, само несташне сене
с крошњама рујним плешу, ал’ их облаци мину,
баш као хујно време отужне успомене.

Кроз стари прозор вири, окно милује челом
старица крхког стаса. Мами већ безброј лета
„трагове изгубљене”. Плаче над белим велом
и „спремом” девојачком. Мори је судба клета!

Вољена беше, али због пет-шест хитрих ата,
плодне кулачке земље, чудесног виногорја,
баш сваке ноћи гледа како звездана јата
раздрагана се друже и маме „праскозорја”!

„Он” је минувши нагло однео мамне снове,
најлепше успомене, икону Славског свеца!
Остале су јој чежње што сетном реком плове,
весели жагор, којим бројна комшијска деца…

Чује се галоп коња, чежња зри неизмерна!
Бол с тугом овенчана, мине, „ведрине сита”.
Све је тихнуло нагло, јер душа бона, смерна
као ладолеж нежни, спокојнo, к’ небу хита!

ЧОВЕК – Здравка Пап

ЧОВЕК

Све ће зоре пробудити таму
и човек ће шешир ставити на главу
и кренути у сусрет својеглавости
и истини коју чува за друге.

Сакриће се у мислима својим
и постаће човек без имало стида
и рећи ће у лице све што мисли.

Изаћи ће пред гомилу људи
и говором пробудити савест
и прислонити разум уз човека
и сабрати оно што му одговара.

Никад ником он признати неће
сујета и туга да је његов израз
и да не зна како да остане читав
И љагу да спере са лица.
Настави са читањем “ЧОВЕК – Здравка Пап”