Vežen stolnjak i sveća na stolu,
opojni miris slavskog kolača,
tiha i sama u svome bolu,
tužna starica sobom korača.
Vreme joj uze životnog druga,
o sinu dugo ništa ne znade,
lice joj brazdi sramotna tuga,
život joj preteške boli dade.
Na blagdan sama i ovo veče,
suzom k’o vinom žito preliva,
Sa kim će sutra kolač da seče,
da kim će triput da se celiva.
Poslednjom snagom ikonu ljubi,
za zdravlje svojih Boga preklinje,
u oku životni sjaj se gubi,
dušu prekriva ledeno inje.
Klonu ruka i kandilo pade,
poslednji dah iz grudi iskoči,
Tužna i sama Bogu se dade,
zanavek stara zatvori oči.
autor
Jovica N. Đorđević.
(Прочитано: 182 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.316.503 пута)
Hvala poštovani Branko. Srdačan pozdrav.