Месец: новембар 2022.

Спомен

Кaо из бајке залутала да си у завичај дуге
још у мени живиш као стара тајна.
Попут сунца блисташ сред неба бескрајна
којим наде лете на крилима туге.

Прстеном од маслачка венчавам те у сновима
Залазе сећања за брегове груди у тесном јелеку
У струк твој посадио сам љубав као у колевку
Црни се покров звезданог неба огледао у очима.

Непребол самоће гласом љубави као да одзвања
Поглед ми нестао у таласу суза на твом лицу
Сокак којим сам пратио свираче и венчаницу
враћа ме у свенуло пролеће нашег младовања.

Онај сам што тражи свет који је срушен,
што клечећи у студеном храму срца
к`о да моли, отровану песму бунца.
К`о икону, успомену љуби на дну душе.


Пркос

Новембарско јутро уплакано звони,

на окну се смеши осликана мрља.

Док стихија трешти, плочнике прља,

с очију ми се сан избледео склони.

 

Суморни призор летаргију точи,

у свачијој души тескоба се шуња.

А у грудима мојим маршира муња,

стопала би плесала на мокрој плочи.

 

Одјек силе хипнотисано ме вуче,

зове ме позорници небески ритам.

Препуна плама лелујаво му хитам

 

док детиње срце неуморно туче.

Штиклама испаљујем пркосне гранате,

заносна, гипка, док звиждуци ме прате.

ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ… – Сандра Миладиновић

ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ…

Сањала сам твоје очи
Дрхтала сам у самоћи
Усне жарила о немир
Овој душа тражи свемир!

Држала сам твоје руке
Шапутање јасно чула
Све се збило за трен ока
Но празнина оста пуна!

Љубила сам твоје усне
Дамаре ти небом свила
И били смо као једно
Док се јава није збила!

Зар да кажем себи стани
Кад у свету један има
Кога чекам и скрхана
У времену од лудила!?

Сањала сам твоје очи
Држала сам твоје руке
Љубила сам твоје усне
Да не умрем жеље пусте!
Настави са читањем “ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ… – Сандра Миладиновић”

СТРЕПЊА – Душан Комазец

Њега из бусије сваке вештина пакосних вреба,
јер овоземаљске дане прекрили немилим чојством.
Као храст у пољу жбуња, још ближи близини неба,
усред оркана бурног смерно се дружи с спокојством.

Благошћу мржњило реже, јер зна порекло самоће
и једра опаких мисли којим пир злобници славе.
С љубављу, супротној страху што рађа горчасто воће
у поход “залудан” креће, стално га походе јаве?

Одавно стазама трња, ходи док бура га мије,
са благословеном речју, не хтеде
ником да суди.
Ал’ свуда црнило руди, а мрак још сазрео није
оних што питају „ себе”, „где ли се дедоше људи?”

Некада бејаху они Анђели умилног лица,
који запловише реком злослутно дубоког вира.
Давно, на „ вечери тајној,” ко Јуда, та издајица
можда су задњи пут пили из златоносног путира?

У игри тражења душе пред благовесничко време
„старина” великог срца, с очима Божанског сјаја
свој крст без роптања носи безгласјем тишине неме.
Смерно се Господу моли и стрепи, пред вратима раја!

HRAST

Ne, nije obest, ni ti je to hir,

nisu ni moje namere lude,

samo da vratim svojoj duši mir,

neću da gledam pogane ljude.

 

I nikada nisam mizantrop bio,

da budem čovek svojski se trudim,

međ’  ljud’ ma sam svoje gnezdo svio,

ja više nemam šta da ponudim.

 

Lažlju mi mučki sakate reči,

pagan se moli, u hramu s krsti,

i niko neće to zlo da spreči,

neću da pripadam ljudskoj vrsti.

 

Zverima branim da me dotuku,

čiste svesti samoći ja hrlim,

dušanu ne dam desnicu ruku,

njome ću snažno hrast da zagrlim.

 

I neka kažu da lud sam bio,

vređao ljude, mučki ih kleo,

pod krošnjom sam svoje gnezdo svio,

svoj hrast sam zanavek zavoleo.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Ружа – Марија Стојановић

Чудесна си сва, стамена лепото,

што земљу убогу краси твој сјај.

Лепршају ти лати на лахору глувом,

неумитно букти живота надражај.

 

Иза грма радознало зенице чкиље

да дотакну бисер што вири из траве.

Мехур се изнедри к`о мајчинско окриље

и прхнуше птићи песмом да је славе.

 

Под небом се цакли опсена бујна,

прожима пространство, неуморно дише.

Несташна латица откину се рујна,

паде ми на груди да ме хипнотише.

 

Витешки се бори та стамена лепота,

пркоси олуји што прети да је сруши.

Ал` покори се неман, надошла страхота,

и милина оста да царује у души.

AФОРИЗМИ * др Михајло Ћирковић

АФОРИЗМИ

*Не воле ме. Њихов суд о мени. Мрзе ме. Њихов суд о себи.
*Дух рађа навику која ће га постепено убијати.
*Бунар нам је дужник колико га црпкамо.
*Перфекциониста никада не заврши свој посао.
*Само да ми се животни пут затвори, да не остане парабола.
*Није исто нож у леђа, или метак у чело.
*Најбољи заклон за војника у рату је иза пушке.
*Најтежа је самоћа када се заврши дан а не почне ноћ.
*Од једињења лепоте и младости, остали су само елементи старости.
*Порушите мостове за собом, само нам слабе борбену снагу.
*Права смрт је тек кад се одрекнемо покојника.
*Границе живота не омеђују време, већ простор који је дух освојио.
*Сукоб генерације је што једни пишу историју, а други не умеју да читају.
*Емотивна снага се мери степеном рањивости.
*Љубав је азил у границама око једне жене.
*Сада ме свирепо мучи тело што су га некада мучили моји морални принципи.
*Када наш суд о њој прерасте њен суд о себи, љубав достиже врхунац.
*Другарство настаје када збир осећаја једнакости прерасте разлику различитости.
*Страшан је бол рањене наде када поштар “промаши” моју капију.
*Америка је пусто острво бродоломника које је “избацило” море.
*Освајање света није урастање у свет других, већ израстање света из нас самих.
*Оплеменио си дивљину? Не, нарушио си је.

др Михајло Ћирковић

ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ – Сандра Миладиновић

ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ

Што ме макар не лагаше боље
И душу ми не опише лажно
Па нек боли и јаче и горе
Кад истина зароби ме снажно!

Ни поља ми нису осунчали
Лековито биље би усахло
Потоци би пресахли без воље!
Да слободу не скривах ко благо!

Остах зато ненадмашно снена
Сањалица реалних сванућа
Што у лице смеје се пролећу
А руке јој препуне беспућа!

Да ми душа није пустоловна
Да ми срце није од мерака
Ово дете што живи у мени
Одавно би умрло од страха!

Што ме макар не лагаше боље
Не здробише опсеном у замке
Па нек боли и јаче и горе
Вечност оста без још једне бајке!
Настави са читањем “ВЕЧНОСТ БЕЗ БАЈКЕ – Сандра Миладиновић”