Rodni grad – Dobrana Vuković

U sjećanju te gradim porušeni grade,
Dižem ti tornjeve srušene,
Perem isprljane fasade.

Čistim ti ulice, sadim ti cvijeće na balkone
Slušam poznatu muziku kroz otvorene prozore
Vraćam ti zemljo raseljene milione.

Iz logora laži puštam logoraše
Vraćam ti nivo vode u rijeku,
Sadim još starije drveće
Kad zadnje drvo neosjetljivi posijeku

Vraćam ti na ulice poznata lica, vraćam ti narodne heroje
što postaše imena ulica
U sjećanje te vraćam porušeni grade
Dižem ti tornjeve srušene, perem isprljane fasade.

АНА – Душан Комазец

Пре оног „невиног” лета мене је волела Сања,
а потом Нада, па Вера и много незнаних жена.
Што су ме волеле више, чежња је била све мања.
Као сен минуше оне, памтим им само имена.

Сећам се прохладне собе Милкине куће на крају,
њеног, баш припитог брата кад нас је затек’о чедне.
Страх величанствен и сада прозори старински „знају”.
Од тада, „ сам Бог зна зашто” не волим пределе ледне.

И тако, васцелог века живећи у „забораву”
због игре „сломљених срца”, у смирај пролетњег дана,
кад су због бурног живота мешали сан се и јава,
на крају чекања дугог, појави једна се Ана!

Било је пролеће рујно, рајске су цветале трешње
ширећи мирисе мамне, сумрак је рудио јасно.
Сусретох најлепше очи, од мојих очију бешње!
И шта сам могао друго, осим да волим је страсно.

„ Анђели” немају име већ само прелепо лице!
Опчарала ме је грешног погледом невиних зена.
У мору снежног бехара кад све су утихле птице,
а месец палио фењер, Ана је постала жена!

Срицао сам јој тираде и рецитовао Лорку,
спознао да ми сибирско срдашце више не зебе
и тек на крају баладе појмио истину горку:
У игри тражења снова, Ана је пронашла себе!

Нечујно као тишина, у сусрет претоплом лету
одлепршала је сретна, однела прoлећа рана.
А ја, тај „ безгрешник” стари, проклињем судбину клету
и чекам да ми се врати, прошлост и најлепша Ана.

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ – Љиљана Тамбурић

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ

Била сам
јака корњачина кућа
која је у себи крила
златне полуге.
У тим би одајама
по некада само чула лако, бојажљиво корачање
испод оклопа се крила,
молила се и понављала:
-Боже, ја нисам добра вила
и немам срце за бацање.-

А оно је шапутало тако-тихо,
ко жубор још нерођене воде,
вибрирало коморама,
у крви се давило
док је у њему куцкало било
и титрало некако мило…

Доста су ме вукле струје
и у белу пену ме пениле,
превише олуја
моје је прозоре ломило.
Зашто се само на мене
одвезано зло окомило
и све муње разуздане
на моје груди устремиле?

Понекад у глуво доба,
савест ме тихо успављује
каже ми – Ниси крива-
док брише ми из грла грцање,
а ја се постидим себе
скривајући делиће поноса.
Из мене се чује кукавичје клицање
и стиша се као смрт хаоса
док кријем под челом порицање…

Ја немам више срце за бацање!

Љиљана Тамбурић