СВЕТИНА – Сандра Сања Мајра Миладиновић

СВЕТИНА

У овим одајама Божијим
Где исувише јада влада
Шапата одасвуд вапаји
Од ропства гласно се страда!

Из ових шума бескраја
Где Света се чује тишина
Дивљина још дарује звездама
Заборав док пије светина!

Са ових рајских обала
Где умилне струне још јече
Ненадано још збива шале
И брани душе вечите сече!
Настави са читањем “СВЕТИНА – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

NEVESTE

Beskrajne tuge, neveste bludi,

bacite svoje odore lažne;

noćas rado privijam na grudi,

hirove gnusne, uvrede snažne.

 

Pohotne, mrske, krezube vile,

uzalud mene zovete svojim;

mračno bi gnezdo u duši svile,

vaših se pretnji više ne bojim.

 

Zalud imena nosite lažna,

rečima lepim mijete usta;

istina sveta nije vam važna,

zato vam duša ostaje pusta.

 

Lažljive tuge, ruljo bez dara,

ponizno grudi prsim pred svima;

pljujem na lažnog vam gospodara,

u meni Boga zanavek ima.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

ZATVORENA VRATA-Miroslav Krnjeta

Gase se ulične lampe
sa njima i ostaci nade,
kroz mračne ulice vidim barikade i rampe
uzalud sam koračao sve propade.

Sedim u parku kao sova
izbuljenih očiju,bez svrhe tražim izlaz,
kad tonem gde je svetla bova,
betonske utvare zatvorile prolaz.

Žar cigarete u noći jedino svetlo
buljim u njega ledeno prazno,
um me izdaje baca na blokova guvno
umorno srce šapuće dosta je bilo.

Zora je blizu ali tako daleko
noćas nema zvezda ba nebu,
da je magla tu,barem neko,
da vidi tragove poraženog
u životnom žrebu.

Umoran sam od hodanja kroz džunglu
gase mi se sveće na svakom uglu,
pad na beton posle svakog sprata
kakav je ovo put bez otvorenih vrata.

 

ZLIKOVCI-Miroslav Krnjeta

Klali ste nas u jame bacali
tukli majke u decu pucali,
to slavite sa barjakom u Kninu
i rafalima sa pesmom u Prizrenu.

Otrov će vam u srcu ostati
samo je važno Srbina ubiti
e zlotvori krvave su vam kame
i vama će se otvoriti jame.

Gledaćete kosti nevinih duša
reke krvi vaših koljačkih pirova,
vatre mržnje u pepelu sela,gradova,
mučenih i preklanih Jovana i Miloša.

ДАХ ПРОЛЕЋА – Душан Комазец

У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
По ливади сненој заискриле росе!
Заблистане, хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.

И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте!
Односе ка ушћу безмерно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.

Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа,
крећу у „ походе” као криволовци,
да украду осмех с лица које блиста.

Понекад задрхти као врбе нежне
кад повију гране, јер не дају ником
да их разголити, као неизбежне
трагове кад зими ветар са урликом,
развеје у тами ноћи ледне, снежне.

Да л’ сазнаће неко шта се у њој збива?
Можда тражи немир што јој некад узе
жубор нежне душе, па се сада скрива
под плаштом лепоте где прикрива сузе,
јер најлепше снове не може да снива?

Миљко Шљивић “Живот у вери”- Промоција Трстеник

У цркви Свете Тројице у Трстенику је 24.12.2022. године одржана четврта промоција књиге Шљивић Миљка “ЖИВОТ У ВЕРИ” која је штампана у издању “Поезија СРБ”. У реализацији промоције учествовали су старешина цркве отац Мирољуб Симеуновић, мати Теодора Спасојевић игуманија манастира Велуће као рецезент, намесник трстеничког намесништва отац Милосав Егерић, аутор Миљко Шљивић, ћерка аутора Марија Шљивић Радмановић и унучићи аутора Богдан и Лена Радмановић. Промоција је одржана уз помоћ дечијег хора манастира Велуће “Ваведење”.

 

PESMA O KERUŠI

Na današnji dan umro je ruski pesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin.

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin

ЈЕЛА КОСА И РОСА

ЈЕЛА КОСА И РОСА

Одсела је цура Јела,
да предахне испод јела,
па извади разног јела,
да би нешто мало јела.

У руци јој оштра коса,
а низ плећа дуга коса,
са њом` иде сестра Коса,
висока их чека коса.

Уз планину иду горе,
кроз зелене густе горе,
ал` испред њих шуме горе,
шта од тога има горе?

Док тај пожар гаси роса,
сустиже их баба Роса.
Роса сједе, а све кука,
због болова десног кука,
рад` тога је мало села,
јер дуг пут је још до села.

Јела веза у реп косу,
а из руке баци косу,
па замоли сестру Косу,
да би лакше прешли косу,
док још шума, има росу,
помогоше бабу Росу.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„Језик је жива снага, са којом је везана не само култура,
него и само постојање једног народа.“
Иво Андрић

Нови Сад, 2015 љета Господњег

STANJE ZA PLAKANJE

Stanje – za plakanje!
Kroz tamu se dim provlači, ulazi u čista pluća.
Vrata širom otvorena. Domaćinska svaka kuća.
Svakog gosta vala dosta, do tri noći i tri dana.
-Glas promukli začuo se, sad sa sviju četir’ strana.
Cveće mi se osušilo… I ne cveta, ne miriše.
U grudima srce jadno, niti kuca, niti diše.
Mrak pokrio sve prozore, zavladala gusta tama.
Umuknuli svi glasovi, buka, gužva i galama.
Na ulici mrtve ptice, skakuću u plitkoj bari.
Ljudi svi se čudom čude, tako li sad stoje stvari?
Olinjala stara mačka  što se tromo sada vuče,
iz dvorišta pobegla je, napalo je neko kuče.
Mačor drema u zapećku, a miševi kolo vode.
Dimnjak garav, pocrneo, otišle su davno rode.
Vetar skida suvo lišće, na drveću golo granje.
U vatri sad zmija pišti… To je stanje za plakanje!
Kroz kaljuge i kamenje, mrtve duše svetom hode,
opasane mačevima, traže put svoj do slobode.
Grobovi su zapusteli, ne čuju se narikače.
Zavladao  muk, tišina… Više niko i ne plače.
Vesna Stojković