СТРЕПЊА – Душан Комазец

Њега из бусије сваке вештина пакосних вреба,
јер овоземаљске дане прекрили немилим чојством.
Као храст пољаном жбуња, још ближи близини неба,
усред оркана бурног дружи се с тихим спокојством.

Благошћу мржњило реже, јер зна порекло самоће
и једра опаких мисли када пир злобници славе.
С љубављу, супротној страху што рађа горчасто воће
„у поход крсташки” креће. Стално га походе јаве.

Одавно стазама трња, ходи, док бура га мије,
са благословеном речју, јер не хте
ником да суди,
ал’ свуда црнило руди, а мрак још сазрео није
оних што питају „ себе”, „где ли се дедоше људи”?

Некада бејаху они Анђели умилног лица,
који запловише реком злослутно дубоког вира.
Давно, на „ вечери тајној” ко Јуда, та издајица
можда су задњи пут пили из златоносног путира?

У „ игри” тражења душе пред благовесничко време
„старина” великог срца, с очима Божанског сјаја
свој крст без роптања носи безгласјем тишине неме.
Смерно се Господу моли, и стрепи, пред вратима раја.

АРАНЂЕЛОВДАН

Не тражите да вам певам, данас ми је крсна слава,
не питајте зашто плачем, кућа ми је пуста, сама;
имам ћеру мезимицу, не видех је многа лета,
чекајућ је да ми дође стиже ме и старост клета.

И јединца сина имам, све се надам да ће доћи,
ал` ни њега дуго нема,у свет оде, да л` ће моћи;
па проклињем живот овај што га живим у самоћи,
колач немам с ким да ломим, знам – нико ми неће доћи.

Скупиле се сузе моје на гомилу чемерику,
од чемера душе моје славски колач да испеку;
славски колач од чемера сузама ћу преливати,
ал` немам га мили Боже, немам са ким окретати.

Испустићу славски колач, разбиће се у кристале,
а у њихов бљесак Боже све су моје сузе стале;
тужан гледам у икону и проклињем живот свој,
зашто боле славе моје, реци мени Боже мој.