Њега из бусије сваке вештина пакосних вреба,
јер овоземаљске дане прекрили немилим чојством.
Као храст у пољу жбуња, још ближи близини неба,
усред оркана бурног смерно се дружи с спокојством.
Благошћу мржњило реже, јер зна порекло самоће
и једра опаких мисли којим пир злобници славе.
С љубављу, супротној страху што рађа горчасто воће
у поход “залудан” креће, стално га походе јаве?
Одавно стазама трња, ходи док бура га мије,
са благословеном речју, не хтеде
ником да суди.
Ал’ свуда црнило руди, а мрак још сазрео није
оних што питају „ себе”, „где ли се дедоше људи?”
Некада бејаху они Анђели умилног лица,
који запловише реком злослутно дубоког вира.
Давно, на „ вечери тајној,” ко Јуда, та издајица
можда су задњи пут пили из златоносног путира?
У игри тражења душе пред благовесничко време
„старина” великог срца, с очима Божанског сјаја
свој крст без роптања носи безгласјем тишине неме.
Смерно се Господу моли и стрепи, пред вратима раја!