U KAMEN MI MISO UKLESANA

Samotnog me rasanila mis`o,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapis`o,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se rađa,
smrt na njega pre rođenja čeka;
vazda muka k`o da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore – dole život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo k`o livadsko cveće.

Što sam rođen da k`o pesnik trajem,
da k`o klošar grobnog mesta nemam;
na stratištu zasijaće sjajem,
kostur što ga ja za večnost spremam.

Zasijaće celom srpskom rodu,
i svim inim časnim narodima;
što se borih njima za slobodu,
kad se zgodi zlo međ` neljudima.

Na mom grobu neće biti cveća,
jer znamen se meni neće znati;
niko meni neće palit sveća,
iak` mome rodu sve ću dati.

U kamen mi mis`o uklesana,
mis`o moja moćnija od mene;
ne moż`s učit, već je bogodana,
osim nje će sve živo da svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom, nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

© Branko Mijatovic 2020.god.
Iz neobjavljenih rukopisa

STVARANJE

Pevam i bledim
u srahu da ne izgubim trag svojih misli.
I muzika sam i plamen vazduha,
telo prepuno sunca u modroj noći neba…

Pas sam koji počiva na jezicima
zlatnih prediskonskih misli
koje moje reči pretvaraju
u zvezdanu prašinu;
planine u postelje snega,
srne u brilijantske trepavice
mahovinastih proplanaka noći…

Pišem bled, uzak kao sunčev zrak
u razbijenom gotskom prozoru,
iskonske, napuštene crkve,
iz koje, veran, pijem misli svetlosti…