Аутор: Marija Stojanović

 

Мученице свете свих векова,

што су прошли и тек ће доћи,

судбина вас прека закова

да бдите стално над чедима

у страху и самоћи.

 

Мушка крв није к’о ваша врела,

нит’ пече к’о рана отворена.

Ви сте спремне на свемоћна дела,

главом кроз зид у тешка времена.

 

Борите се, краљице небеса,

место вам је у грудима милих чеда,

нек’ вас славе верни, нек’ се земља стреса,

нек’ вас се окане трпљење и беда.

 

Увек сте спремне и живот да дате,

жртва се таква мерити не може,

ни дужина бола не гледа на сате

кад се сузе лију и греси се множе.

 

Бачене сте у ћошак срама

од клете мушке руке, бичева врелих.

А место вам је на зидинама храма,

да с’јате попут анђела белих,

попут апостола зрелих.

 

Тражимо правду за вашу оданост

под ореолом дивљења и части,

за непроспаване ноћи, заштиту, поданост,

ваша ће слава на небу и на земљи расти.

Кињили нас давни господари,

мржњу сејали бесни крпељи.

Сада ходницима раја крвари,

исход нам је свима у постељи.

 

Скелети вриште с висина српских

што нам разум узе сва ”елита”.

Све прихватисмо од умова дрских

и душа нам још уморна скита.

 

Прст смо дали за тањир чорбе,

а руку узеше неумитне хуље.

За далек пут спремамо торбе

док у грудима марширају оргуље.

 

Лагано се прикрада тихи потоп

над Србијом, вилом занесењака.

Препород не пружа ни челични оклоп

да зас’ја к’о некад борбена и јака.

Новембарско јутро уплакано звони,

на окну се смеши осликана мрља.

Док стихија трешти, плочнике прља,

с очију ми се сан избледео склони.

 

Суморни призор летаргију точи,

у свачијој души тескоба се шуња.

А у грудима мојим маршира муња,

стопала би плесала на мокрој плочи.

 

Одјек силе хипнотисано ме вуче,

зове ме позорници небески ритам.

Препуна плама лелујаво му хитам

 

док детиње срце неуморно туче.

Штиклама испаљујем пркосне гранате,

заносна, гипка, док звиждуци ме прате.

Чудесна си сва, стамена лепото,

што земљу убогу краси твој сјај.

Лепршају ти лати на лахору глувом,

неумитно букти живота надражај.

 

Иза грма радознало зенице чкиље

да дотакну бисер што вири из траве.

Мехур се изнедри к`о мајчинско окриље

и прхнуше птићи песмом да је славе.

 

Под небом се цакли опсена бујна,

прожима пространство, неуморно дише.

Несташна латица откину се рујна,

паде ми на груди да ме хипнотише.

 

Витешки се бори та стамена лепота,

пркоси олуји што прети да је сруши.

Ал` покори се неман, надошла страхота,

и милина оста да царује у души.