Пркос

Новембарско јутро уплакано звони,

на окну се смеши осликана мрља.

Док стихија трешти, плочнике прља,

с очију ми се сан избледео склони.

 

Суморни призор летаргију точи,

у свачијој души тескоба се шуња.

А у грудима мојим маршира муња,

стопала би плесала на мокрој плочи.

 

Одјек силе хипнотисано ме вуче,

зове ме позорници небески ритам.

Препуна плама лелујаво му хитам

 

док детиње срце неуморно туче.

Штиклама испаљујем пркосне гранате,

заносна, гипка, док звиждуци ме прате.

ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ… – Сандра Миладиновић

ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ…

Сањала сам твоје очи
Дрхтала сам у самоћи
Усне жарила о немир
Овој душа тражи свемир!

Држала сам твоје руке
Шапутање јасно чула
Све се збило за трен ока
Но празнина оста пуна!

Љубила сам твоје усне
Дамаре ти небом свила
И били смо као једно
Док се јава није збила!

Зар да кажем себи стани
Кад у свету један има
Кога чекам и скрхана
У времену од лудила!?

Сањала сам твоје очи
Држала сам твоје руке
Љубила сам твоје усне
Да не умрем жеље пусте!
Настави са читањем “ДА НЕ УМРЕМ ЖЕЉЕ ПУСТЕ… – Сандра Миладиновић”

PATULJCI

O, kako smešni patuljci sad žele bogovi biti,
do juče niko i ništa a danas caruju svetom;
smrdljivom bunikom se kite umest` mirisnim cvetom,
sve što Tvorac je stvorio bezbožni žele pobiti.

Ne znaju da Duh Živi čuva svojieh ruku delo,
da vernima ne mogu utisnut` nikada žig zveri;
da ovaj život je iskušenje za nebeske dveri,
ne znaju da sami sebi odveć pevaju opelo.

I onaj što do juče bratom se tvojim beše zvao,
sa izvora zveri žeđ svoju pohlepnu utolio;
a ti se za njeg` Gospodu danju i noću molio,

dušu je svoju zveri za zemaljska blaga prodao.
Verni se znajte ne plaše smrti jer nije svršetak,
skupljaju blaga nebeskog jer smrt je novi početak.