Новембарско јутро уплакано звони,
на окну се смеши осликана мрља.
Док стихија трешти, плочнике прља,
с очију ми се сан избледео склони.
Суморни призор летаргију точи,
у свачијој души тескоба се шуња.
А у грудима мојим маршира муња,
стопала би плесала на мокрој плочи.
Одјек силе хипнотисано ме вуче,
зове ме позорници небески ритам.
Препуна плама лелујаво му хитам
док детиње срце неуморно туче.
Штиклама испаљујем пркосне гранате,
заносна, гипка, док звиждуци ме прате.
