Тихи потоп

Кињили нас давни господари,

мржњу сејали бесни крпељи.

Сада ходницима раја крвари,

исход нам је свима у постељи.

 

Скелети вриште с висина српских

што нам разум узе сва ”елита”.

Све прихватисмо од умова дрских

и душа нам још уморна скита.

 

Прст смо дали за тањир чорбе,

а руку узеше неумитне хуље.

За далек пут спремамо торбе

док у грудима марширају оргуље.

 

Лагано се прикрада тихи потоп

над Србијом, вилом занесењака.

Препород не пружа ни челични оклоп

да зас’ја к’о некад борбена и јака.

Пркос

Новембарско јутро уплакано звони,

на окну се смеши осликана мрља.

Док стихија трешти, плочнике прља,

с очију ми се сан избледео склони.

 

Суморни призор летаргију точи,

у свачијој души тескоба се шуња.

А у грудима мојим маршира муња,

стопала би плесала на мокрој плочи.

 

Одјек силе хипнотисано ме вуче,

зове ме позорници небески ритам.

Препуна плама лелујаво му хитам

 

док детиње срце неуморно туче.

Штиклама испаљујем пркосне гранате,

заносна, гипка, док звиждуци ме прате.

Ружа – Марија Стојановић

Чудесна си сва, стамена лепото,

што земљу убогу краси твој сјај.

Лепршају ти лати на лахору глувом,

неумитно букти живота надражај.

 

Иза грма радознало зенице чкиље

да дотакну бисер што вири из траве.

Мехур се изнедри к`о мајчинско окриље

и прхнуше птићи песмом да је славе.

 

Под небом се цакли опсена бујна,

прожима пространство, неуморно дише.

Несташна латица откину се рујна,

паде ми на груди да ме хипнотише.

 

Витешки се бори та стамена лепота,

пркоси олуји што прети да је сруши.

Ал` покори се неман, надошла страхота,

и милина оста да царује у души.