Добродошли!
Кињили нас давни господари,
мржњу сејали бесни крпељи.
Сада ходницима раја крвари,
исход нам је свима у постељи.
Скелети вриште с висина српских
што нам разум узе сва ”елита”.
Све прихватисмо од умова дрских
и душа нам још уморна скита.
Прст смо дали за тањир чорбе,
а руку узеше неумитне хуље.
За далек пут спремамо торбе
док у грудима марширају оргуље.
Лагано се прикрада тихи потоп
над Србијом, вилом занесењака.
Препород не пружа ни челични оклоп
да зас’ја к’о некад борбена и јака.
РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА
Нит је душа за свакоје речи
Нит је тело за руке пожуде
Пролеће се нагледало с тугом
Пустих грана у цвату понуде
Бол болује Сунчева помама
Што брегови тугују за њима
И што очи покошене траве
Стежу груди док долази плима..
И стазе се лагано размичу
Корење се мигољи дуж страна
И птице се сетом оглашују
Спас тражећи песмом што одзвања
Тече река, ватра чини чуда
Збија шегу једна глава луда
Док јој сузе низ лице измичу
Она збори једну стару причу
“Манте жалбу небо се отвара
Чека молбу, молитву бескраја
И запреге шаље да свет плени
Оголеле гране оно жени.”
“Ено онде покрај оне брезе
Заруке су усред ноћне језе
Неће знати они што сан снују
Шта мледенци заљубљени кују.”
Реч и не би да би је тек рекли
Нит дамари да би се опекли
Небо чини оно што се мора
Пише речи стихова и зора!
Настави са читањем “РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА – Сандра Миладиновић”