BOŽUR

Kad sve tuge u jednu se sviju,

kad ubiju ljubav u čoveku,

bolnom suzom krovove umiju,

tad njivama k’o bujice teku.

 

Da li Boga tužne misli more,

što se krotki u vodi sad dave,

kako orač zemlju da poore,

kad mu njivu mutne vode plave.

 

Gde da nađe novo rodno seme,

šta Peruna može da umoli,

kad u bašti tužni božur vene,

kako može ljude da zavoli.

 

Bože sveti još živi u nadi,

još se nada on ljudskoj dobroti,

u bašti mu novi božur sadi,

nek procveta u punoj lepoti.

 

Sa nebesa čuje Svevid zbori,

ori, posej, opet će da rodi,

čemer suze duboko zaori,

ko veruje sve muke prebrodi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ГУДАЛО ПЛАЧА

Крај сунчевог врела умивао се дан
и разигран зечић на промрзлој трави
ко локвања лист на пружен длан
погнуте главе ћутао је маслачак жути.

Господар ноћобдија сјаја
загледан у свачије очи
Тебе се мили, добро сећа
са слике звездане ноћи.

Носио си штап својим стилом
Месец Ти се ругао у брк
док сузе гуташ уз колута дим
певајући испушташ бола крик.

Јутро је свирало на плачном гудалу
танка струна грозне тмине
престрављено сунце те подиже у близину
да угуши осећај туге изнемогле душе.