Dolovo

                 DOLOVO

U Sandžaku, nadomak Tutina,
izdiglo se lelujavo selo Dolovo, prije godina stotinjak.

Čari i ljepote sela toga,
ne mogu se nigde naći života mi moga.

Okruženo šumom, rasutom ko sjena,
izmamljuje osmijeh svakom ko ga nema.

Često se čuje lahor mnogobrojnih pritočića rijeke,
kako žubori i protiče u krajeve daleke.

Pod mjesečinom blješte i pružaju odsjaje čak od zvijezda veće,
kućice male pune ljubavi i sreće.

Na ulazu sela, džamija ko bajrak stoji,
u vrijeme namaza, ezan odzvanja i do srca pori.

Zadovoljstvo je gledati ljude,
kada lijep ahlak iznude.

Eh, pa da li ima ljepšeg raja
od rodnoga kraja?

Rodni grad – Dobrana Vuković

U sjećanju te gradim porušeni grade,
Dižem ti tornjeve srušene,
Perem isprljane fasade.

Čistim ti ulice, sadim ti cvijeće na balkone
Slušam poznatu muziku kroz otvorene prozore
Vraćam ti zemljo raseljene milione.

Iz logora laži puštam logoraše
Vraćam ti nivo vode u rijeku,
Sadim još starije drveće
Kad zadnje drvo neosjetljivi posijeku

Vraćam ti na ulice poznata lica, vraćam ti narodne heroje
što postaše imena ulica
U sjećanje te vraćam porušeni grade
Dižem ti tornjeve srušene, perem isprljane fasade.

АНА – Душан Комазец

Пре оног „невиног” лета мене је волела Сања,
а потом Нада, па Вера и много незнаних жена.
Што су ме волеле више, чежња је била све мања.
Као сен минуше оне, памтим им само имена.

Сећам се прохладне собе Милкине куће на крају,
њеног, баш припитог брата кад нас је затек’о чедне.
Страх величанствен и сада прозори старински „знају”.
Од тада, „ сам Бог зна зашто” не волим пределе ледне.

И тако, васцелог века живећи у „забораву”
због игре „сломљених срца”, у смирај пролетњег дана,
кад су због бурног живота мешали сан се и јава,
на крају чекања дугог, појави једна се Ана!

Било је пролеће рујно, рајске су цветале трешње
ширећи мирисе мамне, сумрак је рудио јасно.
Сусретох најлепше очи, од мојих очију бешње!
И шта сам могао друго, осим да волим је страсно.

„ Анђели” немају име већ само прелепо лице!
Опчарала ме је грешног погледом невиних зена.
У мору снежног бехара кад све су утихле птице,
а месец палио фењер, Ана је постала жена!

Срицао сам јој тираде и рецитовао Лорку,
спознао да ми сибирско срдашце више не зебе
и тек на крају баладе појмио истину горку:
У игри тражења снова, Ана је пронашла себе!

Нечујно као тишина, у сусрет претоплом лету
одлепршала је сретна, однела прoлећа рана.
А ја, тај „ безгрешник” стари, проклињем судбину клету
и чекам да ми се врати, прошлост и најлепша Ана.

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ – Љиљана Тамбурић

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ

Била сам
јака корњачина кућа
која је у себи крила
златне полуге.
У тим би одајама
по некада само чула лако, бојажљиво корачање
испод оклопа се крила,
молила се и понављала:
-Боже, ја нисам добра вила
и немам срце за бацање.-

А оно је шапутало тако-тихо,
ко жубор још нерођене воде,
вибрирало коморама,
у крви се давило
док је у њему куцкало било
и титрало некако мило…

Доста су ме вукле струје
и у белу пену ме пениле,
превише олуја
моје је прозоре ломило.
Зашто се само на мене
одвезано зло окомило
и све муње разуздане
на моје груди устремиле?

Понекад у глуво доба,
савест ме тихо успављује
каже ми – Ниси крива-
док брише ми из грла грцање,
а ја се постидим себе
скривајући делиће поноса.
Из мене се чује кукавичје клицање
и стиша се као смрт хаоса
док кријем под челом порицање…

Ја немам више срце за бацање!

Љиљана Тамбурић

Тихи потоп

Кињили нас давни господари,

мржњу сејали бесни крпељи.

Сада ходницима раја крвари,

исход нам је свима у постељи.

 

Скелети вриште с висина српских

што нам разум узе сва ”елита”.

Све прихватисмо од умова дрских

и душа нам још уморна скита.

 

Прст смо дали за тањир чорбе,

а руку узеше неумитне хуље.

За далек пут спремамо торбе

док у грудима марширају оргуље.

 

Лагано се прикрада тихи потоп

над Србијом, вилом занесењака.

Препород не пружа ни челични оклоп

да зас’ја к’о некад борбена и јака.

РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА – Сандра Миладиновић


РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА

Нит је душа за свакоје речи
Нит је тело за руке пожуде
Пролеће се нагледало с тугом
Пустих грана у цвату понуде

Бол болује Сунчева помама
Што брегови тугују за њима
И што очи покошене траве
Стежу груди док долази плима..

И стазе се лагано размичу
Корење се мигољи дуж страна
И птице се сетом оглашују
Спас тражећи песмом што одзвања

Тече река, ватра чини чуда
Збија шегу једна глава луда
Док јој сузе низ лице измичу
Она збори једну стару причу

“Манте жалбу небо се отвара
Чека молбу, молитву бескраја
И запреге шаље да свет плени
Оголеле гране оно жени.”

“Ено онде покрај оне брезе
Заруке су усред ноћне језе
Неће знати они што сан снују
Шта мледенци заљубљени кују.”

Реч и не би да би је тек  рекли
Нит дамари да би се опекли
Небо чини оно што се мора
Пише речи стихова и зора!
Настави са читањем “РЕЧИ СТИХОВА И ЗОРА – Сандра Миладиновић”

Zagrli me

Zagrli me, reče mi drvo

Ja ne čuh, imuna na vapaje

Strujah životom, uostalom, ko zbog šapata drveta staje,

i s vremenom

Izda me snaga, zastah da odmorim

Htedoh da kažem, dug ovaj put, i vidim ne mogu više da govorim

Sve se utišalo, i srce mi stalo

Strah me je pašću pa pustih korijen

I postah i ja kao prvo, drvo.

Da li sam ikad bila čovjek,

Zagrli me.

 

Drvo ljubavi

Umor odmara u tvom hladu, voda nas spaja.

Korijen se s razlogom širi u dubinu, a krošnja u širinu.

Kad naiđu silni i lome ti grane,

oprosti grubost i neznanje

slijepima na dobro, na lijepo,

njihove su uvijek dublje rane.

I kan ti se u krošnju crne ptice ugnijezde

sjeti se da je potrebna noć da se pokažu zvijezde.

Budi u korijenu, budi u stablu,

Budi u svjetlosti, budi u trenutku što spaja

Budi u svakom listu, ugrađena u svakoj grani

Budi u svemu kao što je sve u tebi,

vjetrlovi vreli, vjetrovi ledeni,

U sjećanju, u zaboravu, u svjetlosti i u sjeni,

zauvjek u njemu, zauvijek u meni.

BOŽUR

Kad sve tuge u jednu se sviju,

kad ubiju ljubav u čoveku,

bolnom suzom krovove umiju,

tad njivama k’o bujice teku.

 

Da li Boga tužne misli more,

što se krotki u vodi sad dave,

kako orač zemlju da poore,

kad mu njivu mutne vode plave.

 

Gde da nađe novo rodno seme,

šta Peruna može da umoli,

kad u bašti tužni božur vene,

kako može ljude da zavoli.

 

Bože sveti još živi u nadi,

još se nada on ljudskoj dobroti,

u bašti mu novi božur sadi,

nek procveta u punoj lepoti.

 

Sa nebesa čuje Svevid zbori,

ori, posej, opet će da rodi,

čemer suze duboko zaori,

ko veruje sve muke prebrodi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

ГУДАЛО ПЛАЧА

Крај сунчевог врела умивао се дан
и разигран зечић на промрзлој трави
ко локвања лист на пружен длан
погнуте главе ћутао је маслачак жути.

Господар ноћобдија сјаја
загледан у свачије очи
Тебе се мили, добро сећа
са слике звездане ноћи.

Носио си штап својим стилом
Месец Ти се ругао у брк
док сузе гуташ уз колута дим
певајући испушташ бола крик.

Јутро је свирало на плачном гудалу
танка струна грозне тмине
престрављено сунце те подиже у близину
да угуши осећај туге изнемогле душе.