NOSTALGIJA
Davno u mom selu ne čuju se pesme,
harmonike ćute, nema više prela.
Tradicija naša u zaborav ne sme,
običaji razni od sela do sela.
Zašto u mom selu svadbi više nema
k`o što su se nekad one pravit znale ?
Kad` se za kapiju cvetni venac sprema,
kad su snaše sito za krov pripremale.
Iz prikrajka stari kočijaš tad čeka.
Nagizdani konji , okićeno čeze .
Jer na svakoj svadbi potreba je preka
da mladence srećne kroz selo proveze.
U mom dragom selu nema ni svirača.
Frulica se više ne čuje livadom,
da uz zvuke prati na njivu orača,
Il` mladog pastira što beše za stadom.
Pa se često setim bake svoje stare
kako ispred kuće svakog jutra mete.
Na zemljanom podu stavljala krpare,
slike te me samo na detinjstvo sete.
A gradina tada miomiris širi,
zamiriše ljiljan i zumbuli rani.
Kada povetarac od nekud zapiri ,
na prozoru malom zašušte jorgani.
Najlepše je bilo nedeljom kroz selo
ka zapisu starom litija kad krene.
Na muškarcu svakom od čoje odelo,
tkanice i jelek kad obuku žene.
Gde je sve to sada, ponovo se pitam?
K’o da niko zato više i ne mari.
I dok tako tužna belim svetom skitam
fali žuta dunja i kredenac stari.
Beše to nekada, sada samo pamtim,
k`o da i sad čujem nostalgične pesme .
U sećanju samo mogu to da vratim
kad je jošte voda tekla iz dve česme.
(C) Jasmina Dimitrijević, Srbija
