Lenjo Srce (Dečija pesma)

Pod nebom samo jede spava čeka
Ljubav da dođe koja je daleka
Radoznalost ne muči nema naravi mačije
Ludo bije al’ ne želi da bude svačije

Pod drvetom čita knjigu o Italiji
Na jezeru Komo uživa u harmoniji
Nad njim bdiju raznoliki ptići
Oko uva pevaju, a plaše se prići

Pod hladovinom starog hrasta
Nema ljudi tih ludih Nasta
Već mu sunce sija u daljini
Nasmešeno u divljini

Pod krošnju dotrča mu tad pas jedan
Jurio je klasijem sad je žedan
Psećim očima natero je srce lenjo
Da sam s’njim ja narav menjo

Svet me čeka

Da u vozu rukama piletinu jedem
Gledam kroz prozor i nešto pišem
Ujtru naručim Italijansku kafu da popijem
Uveče Fancusko vino da se opijem

Da tu i tamo zamolim stranca za pomoć
Da osetim čoveka ljubaznosti moć
Da upoznam kulture i živote
Da baš sve te raznolike divote

Da se zaljubim u ženu u prolazu
Da ispratim Japansko sunce u zalazu
Da osetim kišu u tuđem gradu
Da posmatram neku čudnu zgradu

Da ga svojim šarmom zavedem
Kažem mu šalu za ruku povedem
Bacim ga na kolena i podignem
Za tu ljubav da živim i poginem

Svet me ceka, eh da sam reka
para nemam a zelja imam
Zaleteću se glavom u prvu planinu
Da postanem voda i živim milinu

„ СЕОБЕ” – Душан Комазец

Чађави облак мине јалови дремеж дана!
Крај пута нема стена, око ње жбуњем клека
коју урнише ветар, свија се свака грана.
У даљи безазлена потопом прети река.

Снегови бели копне од нагле југовине,
тамо где боса „ кљусад” поткову минуше траг.
Киша туге клапара покровом свеистине:
Давну детињу радост призива немушти праг.

Поље надлеће гавран мрк попут горе црне
обзорјем заруђеним што залуд мами петле.
Пролази сат за сатом, смирајем данак трне.
Уместо „ тињалица” свици улице светле.

У селу пустош влада, згурене куће ћуте,
само старина врла, Бог да му грехе ‘прости
с „кофером” успомена које „ даљине” слуте,
походи „старе знанце,” све „завејане” кости.

И тако дан за даном, пристиже јесен златна!
Плодови једри, зрели, свуд опадају крушке…
Црквена звона неме, ћуте улице блатне,
јер нема дечјег плача, ни сузе праве, мушке.

Српасти месец мије авлије пуне злата
додиром нежним, меким, док наоколо хује
одјеци чежње дуге. То шкрипом стара врата
у праскозорје снено, маме „ младе славује.”