ДАН ПОСЛЕ – Поетско-музички програм ПоезијаСРБ

У ресторану ПОРТА у Лазаревом граду, 29 јуна 2022. године у 19:00 часова одржан је поетско музички програм ДАН ПОСЛЕ. У програму у организацији Удружења песника Србије – Поезија СРБ са седиштем у Крушевцу наступили су песници: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Данијела Јевремовић, Дејан Петровић Кенац, Даница Гвоздеовић, Љиљана Тамбурић, Боривоје Бора Видојковић, Мирослав Мика Кркић, Бранко Ћировић Ћиро, Снежана Поповић, Мирослав Мирко Стојадиновић, Даница Рајковић, Градимир Карајовић, Живојин Манојловић, Миљко Шљивић, Богдан Радмановић, Аријана Хинић, Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда и Стефан Кнежевић. Програм су музиком обојили музичари: Душан Дуца Пејчић и Бата Петровић, као и вокални солисти: Радица Симијоновић и Љубиша Боровац. Наравно и Градимир Карајовић је на музикама извео своју чувену Марину. Програм су водили: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић и Данијела Јевремовић. Награђене песме: ВИДОВДАНСКА ЗВИЈЕЗДА – Михаило Божовић и ВИДОВДАНСКИ САН – Љубиша Вујиновић и друге пригодне песме читала је Даница Гвозденовић. Програм је отпочео песмама на тему Видовдана наших преминулих чланова Мирослава Миће Живановића “ДАН ПОСЛЕ” и мр Ратка Тодосијевића Баће “ИЗ КОЛЕВКЕ НЕМАЊИЋА”. Наравно, Даница је прочитала и песму нашег члана Андреје Ђ. Врањеша коју је он написао и поклонио Граду Крушевцу.!

ВИДОВДАНСКА ЗВИЈЕЗДА – Михаило Божовић


ВИДОВДАНСКА ЗВИЈЕЗДА


Њене озарене
Бесконачне очи
Луташе равницом
У звјезданој
Видовданској ноћи

Уснама ријеч задржава
Док молитва нијема
Срце јој пара
И сјена сумње
На срце јој слети

На пустом пољу
Гдје мртве
Жива ријеч васкрсава
Стоји она
Окружена кругом
Горућих светковина

У један мах
Не познаде земљу
Гдје пало је срце
Слободног јунака

На рукама њеним
Зоре ће свитати
Јер она је сада
Вјечнија од свих

Кроз страдање ово
Живот нови ће потећи
Јер свјетлост твоја
Од мрака је јача

Њихов жиг
На плећима носиш
И нове звијезде
Из очију лијеш

Са светог поља
Ка небесима
Полетјеше јунаци
Тамо ће живјети вјечно
Јер једино Бог
Никог не одбаци
Настави са читањем “ВИДОВДАНСКА ЗВИЈЕЗДА – Михаило Божовић”

МОЈА СРБИЈА – Мирослав Смиљковић

МОЈА СРБИЈА

Србија је росно цвеће
И белутак на дну Мораве
Србија су славске свеће
Девојачке косе плаве

Србија је село моје
И узреле трешње ране
Све јесени златне боје
Рујна зора кад осване

Србија је звук свирале
И прoлeћне летње кише,
Шапат мајке крај кoлeвке,
Цветна башта што мирише

Сбија је и Косово
Лазарица древна стара
Песниково мудро слово
Родна њива што хлеб ствара

Србија је град Београд,
Историја наша славна
Муња која небом сева
Војводина, родна, равна…

Настави са читањем “МОЈА СРБИЈА – Мирослав Смиљковић”

ВИДОВДАН – Бојана Мицић

 

ВИДОВДАН


Газиместан је на истом месту, чека,
српски се народ спрема
да посети а и друге подсети
шта је Видовдан и колико је велики тај дан,
нама драгоцен.

Видовдан опеван у многим песмама,
наш Божур , наш живот,
после толико векова,
и даље је наша колевка
јер то је наша историја ,
то је наша постојбина.

И Божури опет цветају,
сваки ме цвет подсети
на мој Космет и
јер диван је то косовски цвет
нека га добро запамти цели свет.

Сећања навиру и по нека суза из ока се сјаји,
то Видовдан из моје душе се јавља
то Видовдан из мога срца
све поздравља.

И жељна је моја душа
свега што тамо ми оста,
Газиместан, Божур , Манастири и реке,
све тече, жубори и шушти лишће
али су сада неке шуме мени далеке.

Али , има дана,
биће наших дана,
залечиће Видовдан тих стотину рана,
јер Видовдан је име наше,
срце куца за тај дан
Видовдан је Љубав наша
тај косметски диван дан.

Славимо га,
не заборавимо га
јер Видовдан је
Косметски , српски велики дан.

Настави са читањем “ВИДОВДАН – Бојана Мицић”

Невена Терзић – ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ


ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ

Икону пребришем крвљу
Оца мога
И реч прекинута
Рани земљу.

Згрчена прећутаница
Носила је
Косовоско поље
И бол
Разливене душе;

Он моли и прети
Судбини и човеку
И још се само нада
Богу:
Да у свакој Сузи
Да у сваком грчу
Да у сваком трзају
Зна:
Отац је ту.

Отац ко отац-
Непробојан;
Снажан за Оно одвећ слабо-
Слаб за Оно одвећ јако;

Отац ко отац…
Прећутаница
У сулудој игри
Нерава
И гена:

Видовдан
Моли
Без речи
Само сузом
Моли,
И мишљу
Клечи.

Проклети отац
Шета речју
И гази
Земљу везану крвљу;

И Куне И моли И слутии
И греши
И на смрт се смеши;
Док Косово
Ћути
И у опомени
Грца
Страхотом:
-Овде савладао си
Бој са животом,
Оче
И суза твоја
Од стакла
Јача
Је од хиљаду речи.
Настави са читањем “Невена Терзић – ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ”

ХВАЛА ПРЕЦИ! – Бранка Благојевић

ХВАЛА ПРЕЦИ!

Крв из ране незарасле тече
са извора мук-вјечности бројке,
хиљаду триста осамдесет девете,
Видовданске незаборав-бољке.

Крвав пир бјеше давног вијека,
а крв друмом и даље путује,
пут рањених дамара тугује,
жал и бол кроз срце човјека.

Јуна двадесет и осмог, сјенка
разлила се по Косову пољу,
жива рана засипана сољу
и јаука несмирива јека.

Вриједило је, хор душа рече,
док је свијета и вијека,
знамо да нам у венама тече,
хиљаду триста осамдесет девета. Настави са читањем “ХВАЛА ПРЕЦИ! – Бранка Благојевић”

Набој видовдански прашти и у дечјој машти – Снежана Марко-Мусинов

 


Набој видовдански прашти и у дечјој машти

 
Векови прођоше, уз тугу, бол, благослов…
Иверје традиције нашироко грандиозно расуше
Достојанством омеђеним историјским сећањима 
О вихорним варничним ратним збивањима
Видовданским, јунским, помен погинулима,
Да их памти постојана православна српска глава
А да још није сасвим симболима опстанка стасала за
Нивелацију истине, пре но Газиместанска сен мине.
Настави са читањем “Набој видовдански прашти и у дечјој машти – Снежана Марко-Мусинов”

СРБИЈО МОЈА – Дејан Петровић Кенац

 

СРБИЈО МОЈА

Сузе си своје вешто крила
Патњу која те дуго прати,
Слободу своју крвљу натопила
Стазама правде храбро корачала.

Сабљама ти секли ластаре младе
У окове ти гране стављаше моћни,
Пуцаше у тебе они што те мрзе
Отимаше, делише те људи злобни.

Кроз тебе сви су постали своји
Сви имаше више право на то,
Само су теби нокте кидали
Док си бранила међу и дом.

Моћници ти исчупаше срце из груди
Да те усмрте, да не постојиш,
Ал’ оста од Бога вена у спони
Ти данас живиш, поносна стојиш .

Многи пре ових желеше исто
Да те понизе, вазалном створе,
Од Бога поруку схватили нису
Сви су се распали док ти постојиш.

Зато бујај, цветај и расти
Вољена земљо, мајко и сестро
Нек ниче из семена у теби младост
Да ти донесе срећу и радост.

Ти само буди јака и храбра
Заливај корен нек живот буја
Не могу сотоне теби ништа
Док носиш у грудима веру, крст и Христа.
Настави са читањем “СРБИЈО МОЈА – Дејан Петровић Кенац”

ВИДОВДАНСКИ САН

ВИДОВДАНСКИ САН

Баш синоћ сам, ружан сан уснио,
и зло страшно у њему видио,
а страх кад ме из сна пробудио,
зној ми бјеше сво чело облио!

Виђех мрачне раке од гробова,
силна јата црних гавранова,
а по земљи измиљеле змије,
да се ниђе крочити не смије!

А крвава троглава аждаја,
људско месо с костију одваја,
огањ бљује и све редом пржи,
док на челу, знак сотоне држи,
пламен суче и сву земљу лиже,
дим се густи до небеса диже,
а ријеке мутне и крваве,
трупла људска носаху без главе!
На Косову, ђе `но божур цвјета,
ђе би` давно и битка проклета,
и ђе земља метохијска света,
све бијело бјеше од костију,
ту, највећу видио сам змију!

Сан ми овај, на несрећу слути,
да ће много људи изгинути?!

Видов дане, Бог те не убио,
што си јада, много нам` донио,
од косовског боја па до сада,
наш је народ на те` често страда`!

Од искона и древних времена,
Световид је божанство Словена,
и Он Бог је свих српских племена,
што на душе мученика гледа,
да их царству небескоме преда!

Ал` Бог каже, да су снови лажа,
па, истина, од сна ми је дража!
Те, кад свјетлост са истока грану,
понадах се новом Видовдану,
да ће јутрос, са Сунцем да бане,
и све српске зацијели ране,
да нам зора у слободи сване,
да сви људи глупости се ману,
да мир једном донесе Балкану,
и ратови за вазда престану?!

Но се бојим, зла које нас стеже,
и у ланце хоће да нас веже,
па то мени на рат нови слути,
док се молим, разум ми се мути,
Бог ће ваљда молитву ми чути,
те се неће поново гинути?!

Свети Виде божанство највеће,
дај нам` сада, слогу и умјеће,
и мом` роду подај више среће,
да по земљи слободно се креће,
отаџбину своју да одбрани,
од зла сваког`, але и немани!

Гавран, змија и вода црвена,
ипак, слуте на лоша времена!
Па, све Србе позивам на слогу,
само сложни одбранит` се могу,
од свих јада и тешких бремена,
е друге нам`, браћо моја нема!

Мој витешки и дични народе,
браниоче правде и слободе,
нек` вас мисли ка истини воде,
а најбољи владари предводе!

Српски роде, ви сте Богу мили,
кад сте сложни и за борбу чили,
свакој ћете одољети сили,
и здраво ми за довијек` били!

Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Настави са читањем “ВИДОВДАНСКИ САН”

КОСМЕТУ МОЈ – Милан М. Тривунчић


КОСМЕТУ МОЈ

Опет о Космету светоме пишем,
О души нашега страдалног рода.
Код свакога стиха сузе обришем,
Теку без престанка ко Ибар вода.

Опет Грачанице звона  звона,
Буде нас поспале, грешне, слијепе.
А Високи Дечани сузе роне
Да нас са њима лијече, кријепе.

И свети кнез Косметом ходи,
Са њиме његова небеска свита.
Дал’ Србкиња сина јунака роди,
Да брани Космет, све нас он пита.

О каквој то Србија сањари срећи,
Ка западу трулом плови јој брод.
Призрену Душанов, о пуста Пећи,
Срби су несретан, изгубљен род.

Душману своме љубите руке,
Душе погане, пуне нечиста.
Господ на крсту још трпи муке,
Чека са истока да звјезда заблиста.

Косовски завјет полако блиједи,
Са њиме нестаје и српски род.
Молитва Господу само то вриједи,
Помоћи ће Господ и небески свод!
Настави са читањем “КОСМЕТУ МОЈ – Милан М. Тривунчић”