VIDOVDANSKA ZAKLETVA – Ljiljana Tamburić

VIDOVDANSKA ZAKLETVA

U meni kuca junačko srce, srce predaka davnih,
Biju mi damari kroz telo krhko, damari junaka slavnih…
U rukama mi, pero od orla, njime posvetu pišem,
Odajem poštu, svima onima, čijim plućima dišem…

Njihovu krv je upilo polje, iz njega božuri cvate,
Njihove duše viju se šumom i često se nama vrate.
Podižem čašu crvenog vina, nazdravljam Lazaru, caru,
Što diže Srblje na boj junački, zbog časti izgubi glavu.

Ispijam pehar iz kog je pio, u crkvi pričest primam,
Nosim u oku ponosa trunku, slobodno Kosovo snivam.
Na Vidovdan se vide sve rane, ali se sećanjem leče,
Ništa mi ne može, od zahvalnosti, tada postati preče.

Kruševac kliče sedam vekova, nebo se cepa na pola,
Srbija peva kosovske pesme, satkane od jada i bola.
Oblaci tamo, baš ovih dana, krvave suze liju,
Pravda i krivda, ljubav i mržnja, borbu istine biju!

A ja se danas u carskom gradu, zaklinjem svojom čašću,
Da svoje potomke, zadojiću, istinoljubivom strašću,
Da poje pesme vidovdanske, kite se crvenim cvetom,
Seme sa polja rodnih, kosovskih, da prosipaju svetom!

Ljiljana Tamburić

МОЛИТВА – Бранко Мијатовић

Сред Србије мртве главе саде,
међ божуре ко што су и прије;
глог најежен, зора посечена,
Вилин Коњиц храмље у опанку.

Њиву плоде чемером и сузом,
чемериком и ране видају;
порушише гробове ђедова,
Светом Пољу сад срце чупају.

Велика једна сеоба страшна,
увек на ивици паклене провалије;
тамо где хрле боље бити неће,
последњи за прве пале свеће.

Занемела звона Раванице,
нема звука са торња Звечана;
јадиковка јечи из Дечана,
туга српску Цркву овенчала.

Сунце хлеб на златну парчад ломи,
из цркава псалми отицања;
Грачаница ено је лелече,
посрнулом Србљу дошло вече.

Богомоље постадоше ране,
гаврани се нафорама хране;
па преклињем Бога да нас споји
златну парчад хлеба насушнога,

земља неће моћи да изброји.
Оста божур, на Косову зјапи;
из крви је српске поникао,
без ратара у вис изникао.

Јеца божур Сунцу у зеницу,
посрнуло Србље он дозива;
на огњишта да се врате Срби,
крај божура брат брата да љуби.

Настави са читањем “МОЛИТВА – Бранко Мијатовић”

ВИДОВДАН – Јована Марковић

ВИДОВДАН

Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.

Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.

Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!

Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7
Победничка песма на конкурсу ВИДОВДАН 2021. у категорији млади песници

 

ДАН ПОСЛЕ – Мирослав Живановић


 

ДАН ПОСЛЕ
29.06.2001.

Јуче је ђаво засео
на престо Лазарев
Господе,
продали смо душу
поклекли на колена пали

Ако је ово понижење
спасење које нудиш
ако смо толико мали
нека је проклето име српско,
род и вера
Душанова молитва
Кнежева клетва и вечера
и Видовдан

Настави са читањем “ДАН ПОСЛЕ – Мирослав Живановић”

КОСОВО И МЕТОХИЈА – Љубодраг Обрадовић


Љубодраг Обрадовић чита песму на програму РАСПЕТО КОСОВО

Песму говори Лидија Ужаревић, уредник КЦК  – музика Раде Кошанин

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.

На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.

И звоне звона! Успаване да разбуде!
Сви који пуштају нас низ воду,
своју клицу пропасти тиме буде
и свемир сенком зла боду!

И звоне звона! Буди се Европо!
Све свето у даљини данас вене!
Звоне звона! Неправда ко небо,
преплавила живот и успомене!

Настави са читањем “КОСОВО И МЕТОХИЈА – Љубодраг Обрадовић”