Као небом звезда, одједном изникла
светиљка у сјају сунца које гасне.
Заблистала туга, ту се није свикла
душа која жели дах пољане јасне.
У тишини немој далеко од људи,
где жубори поток, а у даљи горе
призивају лето, душа му заруди.
Клецаве се ноге са путељком боре.
Ипак хрли даље према пољу сињем.
Пут убог, дугачак, зарасле су стазе.
Огледало воде подари га ињем
и борама које једна другу мазе.
Шапат летње ноћи бурне снове скрива.
Залепрша песму што с ветром дохуја,
па доноси занос искласалих њива
и мирисе давно изгубљеног руја.
Прелили се они, па у тихој ноћи
полако га буде, док га росе мазе,
а он чио, срећан , убог у самоћи
љуби изгубљене, завичајне стазе!
(C) Душан Комазец
(Прочитано: 164 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.201.516 пута)