Да не знам сенка самоће какве је боје
ноћима сам се, лажно, на уштап заклео
Ни глас, ни очи друге за мене не постоје
Тебе ћу волети, ко што сам волео
Изнад мог пута два сунца горе
Твојим ме очима то звезде гледају
Васиона ће да експлодира од љубоморе
и да се расплине у сопственом бескрају
Док срце бунца, ја сричем риме
Као облак некада сам у себи плакао
Страхују снови од болне истине
у рај се стиже путем кроз пакао
Мера живота су сати сунчани
Трагом светлости ти ме поведи
Небо још дневне хаљине облачи
Ја стопе твоје уснама следим
Груди ти окитих вером и надом
У забораву је љубави наша снага
Ја твој ћу бити макар и крадом
одавде до вечности ти моја драга
(C) Жељко Поштић
Visits: 1119
Today: 8
Total: 361285
Добродошао Жељко у свет поезије ПоезијаСРБ!