ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

ГДЕ ГОРШТАЧКА ДУША СПАВА

 Кад ме притисне туђина и тама,

кад ми је тешко и снага ме изда,

ја склопим очи, а преда мном сама,

изрони стаза од снега и звезда.

Лукова се сетим, мог скривеног села,

што к’о гнездо спава у недру планине,

тамо где су некад наша дивна села

грејала душу сред ледне тишине.

Око нас Копаоник, суров и бели,

ветрови носе мирис дивљине и бора,

док вук са вуком тајну зиме дели,

а мећава силна снег на врата гура.

Нема тамо народа, опустела брда,

само ветар пева песму пустошије,

ал’ у том камену, где земља је тврда,

моје се срце и данас још крије.

Остала ми душа на сеоском прелу,

уз пуцкетање ватре и приче стараца,

док снегови круну кроје мом селу,

а вукови стражаре врх густих кланаца.

Ал’ чуће се опет песма и звона,

вратиће се деца на дедовину стару,

оживеће село из снежног заклона,

чувајући груду к’о на светом дару.

          Драгојло Јовић

Аутор: Dragojlo Jović

Рођен 1.9.1959. године у Лукову, Општина Куршумлија. Средњу школу завршио у Куршумлији. Економски факултет завршио у Београду 1982. године. Радио у ЈКП "Крушевац", ПП "Јукомерц" Крушевац, Културни центар Крушевац. Oд 01.9.2024. пензионер. Родитељ два сина, Александар 1990 и Никола 1995. Деда је унуку Богдану. Супруга здравствени радник, сада у пензији. Види све чланке од Dragojlo Jović