BUDI MI SVETIONIK
Sklepaše me k’o malu barku
i naškrabaše, crnom, mi ime,
pa me porinuše u dubine
s’ porukom: Tvoj je svet…
A talasi mi na neku varku
pomilovaše krmu i pramac,
pokazaše mi ka suncu pravac
i moja jedra počeše slet.
Gledam ka istoku u sumaglicu
i jedva čekam zorino oko,
zrak sunčev dok je moru visoko…
U suzi galeba sjaj…
Dok moje sidro kopa brazdicu
da smiri kosti u pesku mekom
kad priđem blizu ostrvu nekom
i nađem sopstveni raj.
I prođe, evo, godina trista,
plutam k’o pampur po površini,
horizont gledam u tišini
dok bliži se oluja…
Telo mi se polako lista,
napraviše me po želji Hrista
da budem skliska kao jegulja
da nosi me lakše struja.
Jarbol mi lomi silovit vetar,
o jedra mi se oblaci grabe,
u koritu mi živahne krabe
štipaju gole kosti…
Neću preživeti ni jedan metar
k’o da sam krošnja od tankog pruća,
postaću iverje do svanuća,
neka mi Bog oprosti.
Belom se penom čeljusti pune
i očnjaci se vide u vodi,
nespremno čekam da se rodi
putokaz mali ka tebi…
Dok mi se vesla ko šećer krune,
ka hridi slabo svetlo me vodi
dok mi se pluća školjkama pune,
sigurno vučeš me sebi.
Raspale mi se obadve strane
a kobilica jedva je cela,
kropi me blagost penaestog vela
k’o da sam Božji poklonik…
Uspevam pre no telom obamrem
da se nasukam u tvoje skute,
a ti me primi s obadve ruke
i budi mi SVETIONIK…
Ljiljana Tamburić
