NIJE LAKO UBITI PESNIKA
Pesnik preživi na hlebu i vodi i ne treba mu dušek od perja,
pesnik se kao asketa rodi s’ ustima punim sedef biserja.
On ne oblači bela odela, nit ima srećnu bračnu luku,
pesnik se odriče sopstvenog tela i hoda često s’ glađu pod ruku.
Pesnik i nije s’ ovoga sveta, on iznad Kumove slame leti,
ne razlikuje zime i leta i spava samo kada se seti.
Nema u njemu zlobe i besa, njegove reči samo su pčele
što ih od svojih zuba isklesa pa ih ponosno nosi ko perle.
On se ne šiša niti se brije, cipele su mu dva broja veće,
kada je setan previše pije i plače često al’ ne od sreće.
Pesnika samo pesnik razume, obične duše beže od njega,
jer pesnik živi svoje traume i stvara pesme od svojih stega.
Neki bi hteli da ga ne bude, kažu: zamajan, zanesen, lud je
kažu: taj nije za među ljude, bez razloga ga svetini kude.
Znam neke ljude što im je naum, pesnike brisati sa lica zemlje
i smestiti ih u neki lagum, u neko vlažno mračno podzemlje.
Jer pesnik ume pesmom da vikne i da satirom grubo udari,
može na nepravdu jako da cikne, da morem tuge spretno brodari.
Ali iz toga pomoći nema, jer pesnik ne ume da se čuva,
njemu je uvek na panju glava il’ mu se kaša zavere kuva.
Ako čujete: Nestade pesnik, nema mu traga, nema mu glasa,
znajte da neki nesavesnik na našeg pesnika noću nabasa.
Pa ga zatvori međ’ čet’ri zida gde vazduh pacovu sivom otima,
gde rane svoje snovima vida, pesme rezbari modrim noktima.
A smrt kad dođe u crnom plaštu, kroz ključaonicu provuče kosti,
tek tad razbukta pesniku maštu, te je poezijom lepo ugosti.
Pesnika ne možeš ubiti lako, on život slavi i kad izdiše,
i boriće se poslednjim dahom
da zadnju pesmu krvlju napiše.
Ljiljana Tamburić
