СТОЈИМ…
Моje ја, стоји насупрот,
лажи које износи прошлост,
ослоњена на тужну слику садашњости.
Изнова глумећи,
историјску истину борбе,
између добра и зла.
Настави са читањем “СТОЈИМ… – Саша Козић”
Месец: октобар 2024.
TRAŽIM – Ivo Torbica
TRAŽIM
Tražim
i verujem da ću pronaći.
Tražim samo dobro,
tražim samo pozitivno.
Tražim sve ono
što nas čini ljudima i velikima.
Tražim
nekad možda i previše.
Tražim
zrno nade,
trenutak pažnje,
malo ljubavi,
nešto poverenja;
Tražim zračak topline i svetlosti,
poput one nebeske što nam život daje.
Tražim
i ne posustajem u tom traženju.
Tražim,
jer verujem da to postoji.
Tražim
i verujem da ću pronaći.
ŠTA ĆE TI NA KRAJU OSTATI – Ivo Torbica
ŠTA ĆE TI NA KRAJU OSTATI
Čoveče, kuda svakim danom stalno juriš,
Kao da nećeš stići tamo gde si se zaputio?
Obučen u nedobno odelo od večne bojazni,
Prestaješ da grliš i ljubiš sebe. Zar to želiš?!
Ko li te rekama bez jasnog toka navodi,
Pa ne prestaješ umoran ići u susret tome?
Ne dođe li ti da to zdrobiš i odbaciš od sebe,
Kada u slepom koračanju škrtariš na sebi?!
Telo tvoje nije meta za pogane reči i koplja,
Isprazne i hladne poglede, bez saosećanja.
Tvoja duša nije platno po kom svako škraba.
Odeš li od sebe, šta će ti na kraju ostati?
Trgni i osvesti se! Na želje i snove pomisli!
Izuj stare cipele pune kamenja, prašine i mulja.
Zavoli nešto više svoje i sva ona bliska srca,
Koja te neće nikada baciti u živi pesak i blato.
Boli i duboke tišine pusti da odlete u mrak.
Na vedrom nebu zvezdu vodilju iznova potraži.
Možda te ona baš noćas na pravi put uputi,
Na neka zelenija polja srećnijeg te odvede.
SVETI APOSTOL TOMA-Miroslav Krnjeta
Oči otvorio proroke gledao
zavete Isaije,Ilije,Jeremije,
slušao,
carsko zlato silu zemaljsku
bacio za rajsku skelu.
Dirnuo si rane Hristove
neverom rodio Gospoda
hrastove,
krsta grane večno zasijale
ubile hadske anđele pale.
Sadio ljubav,veru,nadu,
želeo samo Hristovu vodu,
putem ljubavi putem vere
nebesko cveće sa Gospodom
bere.
Sveti Tomo stopo Gospoda
nosio knjigu nebeskog svoda
ispunio Božanskog svetla misiju
Hristove ruže doneo u Indiju.
STABLO
Gledam kako vetri mučki stablo krune
sa životnih grana svelo lišće pada
ni cike, ni glasa zlotvora da kune
u samrtnom ropcu stoji puno jada
Samoniklo samo gde još stoji međa
gde zla braća svoju dedovinu dele
izdaci mu mladi okrenuli leđa
nikog da natopi tužne grane svele
Sad stihija svaka mučki ga šamara
uzalud se stablo klanja mladoj zovi
da pronađe nekog vrsnog kalemara
da prišije stablu svež izdanak novi
Stan’te silni vetri nek stihija štukne
što mu tužna sudba stari koren klima
zar da staro stablo svo od jada pukne
kad izdanak svaki novi koren ima.
autor
Jovica N. Đorđević
19.10.2024g.
СПОКОЈНА ПЕСМА – Милица Михајловић
Са собом не носим ништа, сем своје
душе горде. И неке успомене модре.
*
Када једном одем, засијаће Сунце,
процветаће руже, птице ће гнездо
своје свити, остаће лепота живота
док ће се мој претворити у спокој.
Када једном одем, биће то у тмини
краичку ока мога, у дубини тужне
душе, на обали небескога свода.
*
Волела бих да добијем крила на
ветру, да одем, да обришем сва
сећања и снове, да правим неке
успомене нове. Све бих другачије.
Сваку бих реч другачије рекла, свако
слово другачије писила и сваки дан
пуним плућима дисала и удисала.
*
Са собом не носим ништа, сем своје
душе горде. И неке успомене модре.
ОТКАД ТЕ НЕ ВОЛИМ -Здравка Пап
Откад те не волим,
птице певају ,,последње збогом”
а душа умире у исповести.
Откад те не волим,
живот није исти
и туга је дочекала
да ми се свети.
Откад те не волим,
нисам за све крива
и немам коме
да се правдам.
Откад те не волим,
немам чега да се бојим,
кад су се обистиниле
све моје слутње.
МАГИЈА-Здравка Пап
Магија је
бити сам,
немој плакати
кад крене суза
ти је прогутај,
вриском зачепи уста
људима злим,
који се смеју
твојој самоћи.
Бити сам и имати
у срцу неког,
није тешко.
МОЈЕ ТУГЕ -Здравка Пап
Моје туге
у црној ноћи
болују и плачу.
Моје туге
у срцу тишине
чекају да ме
обликују по себи.
Моје туге
у крилу анђела
сијају и светле
и траже срећу.
Моје туге
боје се себе
у не желе у
себи да ћуте.
П О С Л Е Д Њ А М О Л И Т В А
Попех се на Хималаје, хтедох небо отворити,
ал` кад нога на врх крочи зен песника се укочи;
видех глупе камо плове и хтедох их успорити,
мисли моје из свемисли мôрах њима покорити.
Видех руљу где се скупља, нечастиве да подржи,
милија им лаж је била нег` истина знаменита;
тужна зен ми сузу пусти, није могла да издржи,
а блажених мисли пун сам као жена бременита.
О премили Господару, за ког` више да се пише,
разјарено – острашћени одапињу на мен` стреле;
многи веле и луд да сам, а ја волим још их више,
па те молим, о Пресветли, беоњаче да им беле.
Црвено им око гордо тера душу да ми свене,
отвор`те се, о небеса, под скут прими Боже мене.
© Branko Mijatovic 2024.god.