Дан: 10. октобар 2024.

Покров спушта златни
у глуво доба,кад свет спава
последњи трзај душе
болом крвари.
Мучан звук собом одјекује
и проклетом даљином,
отворених очију слушам.
Хоће ли’ умрети?
Жива је…
Само тешко дише,
суза јастук натапа,
плачи…и исплачи се!
Сузе су лек.
Мислим се у себи о себи.
Проклета си грешнице,
гутај ту леденицу,
што стеже гласницу.
Рођена си благословом патње.
Ноћ те пије,
и Ти пијеш ноћ.
И месец те скрива од свитања.
Због чега ли’ одустајеш?
Кратак ти лет.
Богаство није твој свет.
Ти, срце не продајеш,
Теби је љубав урођена,
И такву треба да те воле.
Настави свој пут,
сутра је нови дан.
Сваког сутра , је нови дан
и запамти,
Ти си за љубава рођена.

Plaši је noć tiha.
Duša nemoćna u svom kalupu,
krhko dah ispušta,
kao kometa osećanja kulminiraju.

Putanjom plavetnog neba,
prati svoju tajnu želju
vodopadom zvezdanog sjaja,
otvora začaranu kutiju.

Potok nesanice teče
kroz mesečev put,
stiže gde ponoć miluje
Severnjacin skut .

Strah prostranstvom vlada.
krikom zebnje boluje,
oči čeznjom ispunjava
ni’t prolećni cvet da mirise.

Lomi je gnev čekanja,
jedva da vetru veruje,
što šalje glas nadanja
I rasipa svetlost munje.