Дан: 13. октобар 2024.

PROLAZI ČOVEK, A NE VREME – Ivo Torbica

PROLAZI ČOVEK, A NE VREME

Prolazi čovek
a ne vreme.
I dok to shvatimo
život je ostao iza nas.

Vreme nikog nije čekalo.
Mislimo da će nas nešto
stalno čekati,
a neće.
Nikog nije čekalo
niti će.

Prolazimo –
poput konja, koji livadama jure,
poput jata ptica u ranu jesen,
poput prvih praznika u ranu zimu,
poput topljenja snega u rano proleće,
poput pšenice u rano leto,
poput zalaska sunca,
poput najlepšeg detinjstva,
onog bezbrižnog,
nevinog i
radosnog.

I samo dok smo se okrenuli
život je ostavio svoje tragove
na putu smeha, suza, sreće,
radosti i tuge.
Neki su dublji,
neki jedva vidljivi,

ali svakako obeleženi
na stazama koje vode sve nas
do istog cilja,
do iste one stanice i luke,
koja su naša konačna odredišta.

Zato,
hodaj i plovi podižući
što veći talas
da znaš zašto si se rodio
i da tvoj prolazni i kratak život
ima punog smisla.

Jer,
prolazi čovek
a ne vreme.

I dok to shvatimo

život je ostao iza nas.

НЕ УМИРЕ СЕ САМ – Иво Торбица

НЕ УМИРЕ СЕ САМ

Лежим поред тебе. Твоје лице гледам.
Лепо је, као са фотографије црно-беле.
Још од првог дана, никоме те не дам,
Kада су душе све пред собом меле.

Не желим знати да смо дошли до краја,
Иако нам је живот ову постељу скројио.
И даље сам жељан нашег малог раја,
Kада сам ти ноћу све звезде бројио.

Уз тебе, у овом часу, остати морам.
Kа плавом небу полетимо, као птице.
Добро знај – никада се не умире сâм!
То пише на страницама наше бележнице.

DOBRO JUTRO, NADO

Sirene označile prestanak agresije.
Otišla sam do bolnice
po dnevnu dozu terapije.
Još sam bila u hodniku
kada se začu
pomahnitala šizela.
Ni “vraćam se za pečat”
nisam rekla medicinskoj.
Pojurih sinčiću ostalom u
“nepoznatom” stanu
nepoznatog dede.
Zagrlih ga, pa liftom spustih u
podzemlje.
Nigde nikoga.
Pričala sam,
pevala,
izvodila predstave
pozorišnog tunela.
Kako bacim pogled na nebo,
setim se zla koje je Balkan doživeo
krajem milenijuma.
Sada mnogo mladih ima kasetni u telima.
O ostalome, ne bih, ne
Dobro ti jutro, nado grešnice.

ЈЕСЕН-Здравка Пап

Јесени жута
пођи са мном
и сакриј твоју
и моју тугу
у гроб предака
покривен златним
словима и лишћем.

Јесени жута
буди мој покров
и моја тишина
и моја ћутња
са собом понеси
моје срце тужно.

Јесени лију кише
прозори ћуте и крију
сенке, авети и болест
не зборе само дишу
отимају од тишине
мало мира и снаге.

Јесени што се кријеш
покажи своје злато
у срцу што сија и краде
последње сунчеве зраке
да ти исплете џемпер
од маховине и лишћа.