КАДА ПИЈЕШ КАФУ
Не плашим се да умрем
биће то мир, за мене.
Моја немирна душа,
да се смири и у мртвилу
да оживи глас разума.
Исто као када пијеш кафу,
прохлађену, горку,
горчу од речи,
пелиновог укуса,
намењеног да ме смире,
да у раду, не осетим немир,
моје, а и туђе душе.
Већ да мирно прихватим стање,
вечног немира,
направљеног у свемиру сталне таме,
и хладноће душе,
као истину савршеног човека.
Али све ћу преживети,
песме су рај
за моју рањену душу.
Рањену, али живу!
Настави са читањем “КАДА ПИЈЕШ КАФУ – Саша Козић”