Сомборски књижевни фестивал и Градска библиотека „Карло Бијелицки“ у Сомбору расписују конкурс за другу књигу аутора млађих од 35 година.
Месец: октобар 2024.
ЗАВЕШТАЊЕ – Душан Комазец
Свевиди осветли ме, да спознам где је извор,
чему к’о река течем?
Да сазнам ко сам, јер ти под скут понекад ступам,
а савест стално пече?
Да ли сам чедо варке лишен свих опроштаја,
такав сам проклијао,
или сам слепи путник на потопљеном броду
што стазу није знао?
Грешан сам! Стално носим у храм струк босиока
да моћ молитве мамим,
а не отварам срце, да ти у њега крочиш.
Да Духом Светим плами.
Опрости, јер тугујем, понекад сочно псујем.
Два ружна имам лика?
Чим у храм Свети крочим на себе стављам маску
Божијег угодника?
Праштај, јер давно хтедох видом да се уверим
да ниси само варка.
Твој Син с нама је био, био и Васкрсао!
Сад је „Нојева барка”.
Одричем се празнорук порока и „врлина”,
снова о лажној срећи.
Родитељ свом сам болу, а поновљеном греху
казну сам ћу изрећи?
Заветом Тројства речи нудим ти завештање,
знам да си лука спаса.
Молитве кајне појам лишен свих одсутности,
ал’ ниоткуда гласа?
Само рођене речи враћају се певањем!
НЕБО-Здравка Пап
Чудни су људи ови,
хоће да узму
мене од саме себе,
горе на небу
летим високо
са птицама разним.
Желе да отргну срце,
не знају да моју душу
звончићи краду,
ни једном мишљу
неће успети
да ме скину!
Ја желим сузама
љубав да делим.
Nema nazad, iza je Srbija!
Nema nazad, iza je Srbija!
Da ih pitaš ko je Ronald Mekdonald
i pokažeš sliku velikog žutog M
već bi ti rekli koji im je omiljeni čizburger.
Da ih pitaš ko je Desingerica
što ih na nastupima patikom po glavi tuče
već bi ti rekli „ti nisi gas, bajo!“
Al’ ako bi ih pitao ko je Dragutin Keserović
bi l’ smeo da se suočiš
šta kod njih tad uočiš?
Da l’ bi ti što gaze rane dvadesete
znali za četrdesete?
Da l’ bi znali za junaka majora onaka
što mu na svet nema jednaka!
Oficir Solunskoga fronta
za vojsku imao je talenta
za hrabrost medalju s bojišta.
Komandant Rasinskoga korpusa
uz crvenoarmejca, uz Rusa
prvog je dočekala
hotela “Evrope“ terasa.
Nemoj da se plašiš
ne morašda šapućeš
ko je bio u četnicima
a ko u partizanima
jer oni što gaze rane dvadesete
ne znaju ti oni za rovove
ne znaju ti oni za zavere
ne znaju oni rata
ne znaju oni kad udari brat na brata.
Za njih je crvena petokraka
samo za pivo Heineken simbolika
dočim bi za kokardu čuli u svom gradu
samo ’ko li bi za giveaway il’ nagradu
neki influenser za dobru zaradu
napravio od toga paraduza tu publiku mladu.
Al ajd’ bilo je to pre tačno 80 godina
Kažu bilo – zaboravilo!
Pitaj te što gaze rane dvadesete
znaju li za devedesete
znaju li za Paštrik, za Košare
za graničare?
Za Gorožup gde je hrabrih bio skup?
Znaju li za Krajinu i Bosnu?
No, možda je bolje pitanje
Znaju li oni koji su tad rešili da ginu
za tu decu i da poginu
da ta deca danas hoće da izginu
samo za lajk i krpice u Zari
da se vidi kako ona dobro pazari.
I zato boj nije završen, vojniče.
Samo još usavršen,
srpskoj deci si i dalje potreban, junače!
Budi tu da kažeš i pokažeš
šta je bratstvo, šta je čojstvo i junaštvo
Budi tu, da smisliš i osmisliš
kako i u digitalnom svetu
o tvom autoritetu i bajonetu
oni znaju da izguglaju.
Znam da je teško i nije lako
al’ komanda je bila i ostala
Nema nazad, iza je Srbija!
Srpski vojnici nisu zločinci!
Samo polako sa krstom svojim
ćeš već znati kako
sve dok pamtiš njegoševo
“neka bude borba neprestana
neka bude što biti ne može
na groblju će iznići cvijeće
za daleko neko pokoljenje”
da i ono pamti,da i ono zapamti
da vas i ono ne zaboravi!
Snežana Popović
СЕЋАЊЕ НА ТЕБЕ
Сећаш ли се тог тренутка,
кад си се тихо пришуњао,
твој поглед пронашао мој,
као да смо чекали одувек.
Без речи, загрлио си ме снажно,
и у том загрљају,
нашла сам слободу и сигурност.
Твој додир био је ватра на мојој кожи,
остављао трагове што горе и данас.
Твоје име лежи на мојим уснама,
претешко да га изговорим,
а опет свуда присутно.
Нису нам биле потребне речи,
све смо знали, све смо ћутали.
А онда, мисао се распрши у ваздух,
као пепео сагорео у пламену те ноћи.
НИЈЕ КАО ШТО ЈЕ БИЛО – NAJ SAR KAJ SAS – Рајко Ранко Јовановић, Биографија
НИЈЕ КАО ШТО ЈЕ БИЛО
Није данас као што је некад било,
по кафанама да лутамо,
хладно вино да пијемо,
лепе жене да милујемо.
Није данас као што је некад било,
зором кад устанемо,
за злато да врачамо,
велико богаство да досегнемо.
Није данас као што је некад било,
кад је свако месо јео,
данас се хране некаквим травама,
немамо пара – лутамо по баштама.
Није данас као што је некад било,
кад се на једно друго пазило,
храну и хлеб делили,
сваки дан се сретали.
Није данас као што је некад било.
© Рајко Ранко Јовановић
Настави са читањем “НИЈЕ КАО ШТО ЈЕ БИЛО – NAJ SAR KAJ SAS – Рајко Ранко Јовановић, Биографија”
ВРАТИО СИ МИ ВЕРУ ПРАДЕДОВСКУ – Саша Козић
ВРАТИО СИ МИ ВЕРУ ПРАДЕДОВСКУ
,,Господе да ли мислиш
да сам достојан тебе
и твоје чистоте .
Да ли грешке из далеке прошлости
могу бити достојне твоје милости .
Твој опрост , показује твоју велику благост.
Створену од саме чистоте твоје, душе и тела.
Настави са читањем “ВРАТИО СИ МИ ВЕРУ ПРАДЕДОВСКУ – Саша Козић”
ИНФАРКТ ДУШЕ – Мирјана Јана Бајић
ИНФАРКТ ДУШЕ
Ту на крају села,
крај потока и врбака,
имала је чисту душу
да прихвати сињу птицу,
која слете, дал’ случајно
ил’ намерно…
Ту на крају села,
крај потока и врбака,
имала је чисту душу
да прихвати сињу птицу,
која слете, дал’ случајно
ил’ намерно…
Завoлe је без
расуде, већ по томе
што не уме да објасни..
Сви имамо своје душе,
које сличе ил’
се свака разликује…
PROLAZI ČOVEK, A NE VREME – Ivo Torbica
PROLAZI ČOVEK, A NE VREME
Prolazi čovek
a ne vreme.
I dok to shvatimo
život je ostao iza nas.
Vreme nikog nije čekalo.
Mislimo da će nas nešto
stalno čekati,
a neće.
Nikog nije čekalo
niti će.
Prolazimo –
poput konja, koji livadama jure,
poput jata ptica u ranu jesen,
poput prvih praznika u ranu zimu,
poput topljenja snega u rano proleće,
poput pšenice u rano leto,
poput zalaska sunca,
poput najlepšeg detinjstva,
onog bezbrižnog,
nevinog i
radosnog.
I samo dok smo se okrenuli
život je ostavio svoje tragove
na putu smeha, suza, sreće,
radosti i tuge.
Neki su dublji,
neki jedva vidljivi,
ali svakako obeleženi
na stazama koje vode sve nas
do istog cilja,
do iste one stanice i luke,
koja su naša konačna odredišta.
Zato,
hodaj i plovi podižući
što veći talas
da znaš zašto si se rodio
i da tvoj prolazni i kratak život
ima punog smisla.
Jer,
prolazi čovek
a ne vreme.
I dok to shvatimo
život je ostao iza nas.
НЕ УМИРЕ СЕ САМ – Иво Торбица
НЕ УМИРЕ СЕ САМ
Лежим поред тебе. Твоје лице гледам.
Лепо је, као са фотографије црно-беле.
Још од првог дана, никоме те не дам,
Kада су душе све пред собом меле.
Не желим знати да смо дошли до краја,
Иако нам је живот ову постељу скројио.
И даље сам жељан нашег малог раја,
Kада сам ти ноћу све звезде бројио.
Уз тебе, у овом часу, остати морам.
Kа плавом небу полетимо, као птице.
Добро знај – никада се не умире сâм!
То пише на страницама наше бележнице.