Аутор: Branko Mijatović

Noćas je mesec bio zlatno – žut,
jedna Ljiljana snom mi hodila;
mesečnom ona je brodila,
zlatni mi fenjer osvetljav`o put,

Oči joj krupne, najlepši badem,
u bašti anđela ja cvet nađoh;
da l` grešan li sam što tuda zađoh,
noćas nebesku lepotu kradem.

Na zdencu gde se anđeli kupe,
u ponoć, kad počne, vika, cika;
kupaju s` vile, to je prilika,
ukrašću njene haljine skupe.

O kakav prizor za oči stare,
takve lepote za vek ne vide;
nevine puti ničeg se ne stide,
žene anđeli za njih ne mare.

Naga će morat sa mnom da pođe,
rukama ću ogrnut je mojim;
doći će zora, sunca se bojim,
u moje dvore sa mnom da dođe.

Onda će noći bit pune žara,
kraj mene biće kad zora sviće;
dovedoh sebi najdraže biće,
izvedoh Ljiljanu iz košmara.

Dragi prijatelji i članovi “Poezija. SRB” čast mi je da Vam predstavim pesnikinju Vesnu Milošević kojoj sam bio mentor samo četiri meseca, a sada je pred štampanjem svoje prve zbirke zaista izuzetnih pesama.

Šapuću se seni kraj bagrema mlada,
pričaju o srni, maloj šaci jada.
Što li se u snegu ukoči k’o led?
Što joj majka leži, ne diže pogled?
Kakva li ih bolna nesreća sasekla?
Pa srna je brza, što nije utekla?

Ogrnuta snežnim stiskom, sred beline stojim.
Majka me je pogledala pre dva dana,
al’ kraj njenog tela ničeg se ne bojim.

Odagnaše mene vuci,
od sleđene te toplote, i zgašenog svica,
otrgoše deo noge, pola lica.

Ko bi ovom pustom polju ranjen bio rad?
Nigde duše, nigde sunca, nema ptica…
Moje rane reže studen, dubi glad.

Po dubokom snegu klecam,
noge su mi ledne stege;
ne čujem – da l’ jecam?
Svaki huk me nazad vuče,
udarajuć’ ko olovne sprege.

Pored moga krhkog tela
smetovi se gomilaju…
Tek da ćutim i da čekam, dal’ bih smela?
Zadnjom snagom snažim se na muk.

Oči leda grune, krupnije, i crnje od kamene
studi i utihlog jeka najglasnijeg vriska.
Treperi u studenoj izmaglici,
neke zalutale ptice piska…

Da li će mi sleteti na ovu ranu, mrkim perjem,
i zagrejati sleđenu iskru na pola moga lica?
Ili će i ona odleteti u ovom zadnjem, turobnom danu?
Poslednja ptica?
________________
Vesna Milošević

Lile su neke sumorne kiše,
dok dan je tonuo u suton blag;
starac ti poslednje pismo piše,
onaj što davno bio ti je drag.

Naša je ljubav trajala kratko,
trenutak samo, čini se k`o san;
sa tobom beše baš sve mi slatko,
nismo želeli da svane nov dan.

Davno je bilo, al` sećam se još,
te čudne neke jesenje kiše;
na usnama osta vatreni broš,
al` ti i ja baš nikada više.

Ti žurila si na Jahorinu,
već je otišla sva tvoja raja;
“Ta sve nek ide u materinu,
saznaće stari, biće belaja!”

Tad oglasi se i zvuk pištaljke,
zaklopara voz iz Beograda;
na satu poklopljene kazaljke,
par razglednica čuvam i sada.

Svetlana piši! Svetlana piši!
vikao sam za vozom malena;
Svetlana piši… Svetlana piši,
jesenja kiša kvasi ramena.

Nikad se više mi sreli nismo,
a znam malena da smo to hteli;
noćas ti “pišem” poslednje pismo,
šta bi bilo da smo započeli?

Nikad to mila nećemo znati,
suza mora licem kotrljati;
dok ovde pada, dok ovde kiši,
Svetlana piši! Svetlana piši!

Činih dobro sebi i drugima,
da mi bude dobro u životu;
sad se pitam po čim aršinima,
kad doživeh suđenu golgotu.

Šta je čovek i zašto se rađa,
smrt na njega pre rođenja čeka;
bezbroj muka ko da se porađa,
tako mu je još od pamtiveka.

Crkava veli da bog me stvorio,
u mukama raznim da me kuša;
s iskušenjem ko se izborio,
večna mu je postanula duša.

Nema mesta gde su večne duše,
gde je sabor dobročinitelja;
dela moja ne mogu da sruše,
razne priče veroučitelja.

Biće da smo eksperiment samo,
neznanih nam svemirskijeh sila;
da praoca, pramajku, nemamo,
neka druga rasa to je bila.

K`o bilje smo stvoreni veštački,
k`o što čovek nove rase stvara;
zato čovek sve radi ludački,
da uništi za to ima dara.

Stvorile nas neznane su sile,
od čoveku nepoznatih rasa;
neko je crn, još živi divljački,
znam čoveku nikad nema spasa.

Bogovi beli, bogovi crni,
u ime njihovo vodi se rat;
nestaće sunca, sve da pocrni,
jer čovek čoveku nikada brat.

Šta sam i ko sam pitala mladost,
mnoge sam knjige o tom napis`o;
pitanja ista kad stiže starost,
bolje da nikad nisam ni dis`o.

Šta ti je svrha živote kleti,
nikada niko spoznao nije;
da li je lepše ptici što leti,
il onom što umne misli lije?

Posteljom mojom samo bludne prolaze,
lepe me žene na bokovima nose;
sok života isišu, potom odlaze,
ostaje postelja, vlažne vlasi kose.

U zanosu slatkom njihali smo tela,
pustahija, pesnik, svaku sam voleo;
svaka j` bujne kose po meni rasplela,
još ni jednu nisam bludnu preboleo.

Može biti da sam tužni rođak smrti,
kom ljubavi ginu čim do njega dođu;
u vaceru strasti kad se sve zavrti,

sve moje bludnice kao sanak prođu.
Znam, jedna ostaće, zavoleće mene;
nisu baš sve kurve, nisu baš sve žene.

П О С Л Е Д Њ А М О Л И Т В А

Попех се на Хималаје, хтедох небо отворити,
ал` кад нога на врх крочи зен песника се укочи;
видех глупе камо плове и хтедох их успорити,
мисли моје из свемисли мôрах њима покорити.

Видех руљу где се скупља, нечастиве да подржи,
милија им лаж је била нег` истина знаменита;
тужна зен ми сузу пусти, није могла да издржи,
а блажених мисли пун сам као жена бременита.

О премили Господару, за ког` више да се пише,
разјарено – острашћени одапињу на мен` стреле;
многи веле и луд да сам, а ја волим још их више,

па те молим, о Пресветли, беоњаче да им беле.
Црвено им око гордо тера душу да ми свене,
отвор`те се, о небеса, под скут прими Боже мене.

© Branko Mijatovic 2024.god.

Salomili starom Orlu moćna krila,
dvore su mu, operjali, porušili;
gorostasi, deca, od njeg` iščilila,
k`o dušmani celi život da su bili.

Ostarelog cara neba ne poznaju,
u tuđini kletoj poreklom se diče;
dok mu život odavno se bliži kraju,
na njega moćnoga tek što stasom liče.

Mladost protutnjala, sustigla ga starost,
sa starošću bolest, tuga i hladnoća;
prohujala sreća, spoznao je žalost,
i da od bolesti teža je samoća.

Održ`o je ponos, lešinar ne beše,
snemoćao, sam je sebi vid`o rane;
iako mu tići odred` sve uzeše,
gladovao, al` ne beše poput vrane.

Za lešinom ne poteže moćni Oro,
držala ga samo vera da će doći;
molio je: “Ne svanjavaj rujna zoro,
ako moji neće nikad dvorem proći!”

Na ruini da podignu dvore nove,
tu da dignu, začnu, novo pokolenje;
porušena groblja, crkve, da obnove,
ljubav da probude, neće sažaljenje.

S vrh Timora Oro gleda u daljinu,
oslepeo bolje vidi, Bog mu dao;
čulom oca još se nada, ćeri, sinu,
a kad dođu s Timora će u urvinu.

Na tren da ih vidi samo, da prigrli,
zna u njima krv njegova da još teče;
a onda će tamo ge s` pod starost hrli,
u ambis se bacit` kada padne veče.

Negde u kanjonu đe Morača teče,
s` vrha Krnje Jele, sa Serdar Mijatom;
od svijeh Mijata ponosnog preteče,
susrešće se Oro k`o s rođenim bratom.

Orlova je mnogo dunjalukom belim,
al` jedan je crnogorski, moćni, Oro;
zato vapi, moli, svojim bićem celim:
“Dok tići ne dođu, ne svanjavaj zoro!”

Prediskonsko osvitanje prvo,

u sazvežđu gde život izvori;

bez jabuke ostalo je drvo,

memento mori, memento mori.

Stvoren da živiš večnim životom,

zapovesti ti se nepokori;

skončaš u dvoru, ili pod plotom,

memento mori, memento mori.

Neka ti ime Božje treperi

danju i noću i kada zori;

blaga nebeskog sebi saberi,

memento mori, memento mori.

Zalud ne kazuj Njegovo ime,

samo u nuždi ime mu zbori;

i u sred leta i u sred zime,

memento mori, memento mori.

Ne brigaj mnogo, sve ti je dato,

ptice pevaju, potok žubori;

o, znaš li zašto gomilaš zlato,

memento mori, memento mori.

Pogledaj poljsko cveće šareno,

veselu ševu što pesmom zbori;

sve ih je odred` Gospod oden`o,

memento mori, memento mori.

Pa čemu onda sva briga tvoja,

k`o da ti kuća nad glavom gori;

ne čuješ više ptičijeg poja,

memento mori, memento mori.

Znaš da te grob pre rođenja čeka,

zato istinu uvek govori;

od večne smrti znaj ima leka,

memento mori, memento mori.

Izuj obuću, po trnju hodi,

na kraju puta Božji su dvori;

Bogu pod skute tako se brodi,

memento mori, memento mori.

Kad` ispustiš lepršavu grivu,

znaćeš šta ti to pesnik sad zbori;

telom će tvojim osolit` njivu,

memento mori, memento mori.

©prof. mr. Branko Mijatovic 2023.

Iz zbirke u pripremi

Čovak se sam rađa, živi, sam umire,
u životu kletom tek prolaznik samo;
blago onom ko to shvati posle, il`pre,
negde putujemo, a gde je to tamo?

Gde nestaše dani, u šta ih potroši,
je s` za sobom kakav beleg ostavio;
il` zaludno dane trajanja istroši,
pa grbavu starost rad bi ispravio?

Pitanja je mnogo kada mine život,
kad popovi svrše kanonsko opelo;
kad busen zalupa u zakovan kivot,

kada gladna zemlja progura ti telo.
Zato živi za trenutak, hej čoveče,
svačijem životu jednom dođe veče!