НЕКЕ ПТИЦЕ НИКАД НЕ ПОЛЕТЕ

Неке птице никад не полете,
кад с пролећа ласте с југа крену;
да у своја стара гнезда слете,
неке птице тад ко биљке вену.

Једне лете високо у крету,
врх Тимора надлећу у кругу;
уживају у свом моћном лету,
друге птице знају тек за тугу.

Неким живот изобиља даје,
друге ставља на муке и боли;
да л` Бог види, да ли за то хаје,
свака птица полетети воли.

Ал` неким су саломљена крила,
за висином болно срце жуди;
па кад ласта на југ крене мила,
осећају страшне зиме ћуди.

Тад угину у тешким мукама,
судбине су оне јадне, клете;
у тршћаку, храстовим гукама,
неке птице никад не полете.

ТАМО ГДЕ САВА ДУНАВ ЉУБИ

Тамо где Сава Дунав љуби,
цели живот у једном дану,
тек пољуб један душе уби;
теби и мени суза кану,
тамо где Сава Дунав љуби.

Поглед страсти, срне у лету,
од двоје љубав једно створи,
сунце због нас заста у крету;
јутро не хте око д` отвори,
поглед страсти, срне у лету.

Погледом си ме миловала,
страсним соком ме напојила,
тело и душу даривала;
љубав нас за навек спојила,
погледом си ме миловала.

Ти, птица, љубљена, губљена,
оде далеко висинама,
крила си моја саломила;
стихујем још у урвинама,
ти, птица, љубљена, губљена.

Сад свако на свом крају неба,
сећа се Саве и Дунава,
што љубав увек болет` треба;
и зашто снови нису јава,
Сад свако на свом крају неба.

© Branko Mijatovic 2023.
Из збирке у припреми

МИСАО

(минијатура)

У почетку би реч,
а реч је мисао;
па, ако је мисо
моћ, живот и дах;
и ако без ње
ми мртав смо прах;
онда сам мисо
ја радосна знај:
када се рађам,
док трајем,
и кад ми је крај.

Из збирке “Зрнца мудрости”

U KAMEN MI MISO UKLESANA

Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapisao,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka, ko da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore, dole, život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.

U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož’ s’ učit, već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom,nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

УЛИЧНИ СВИРАЧ

Добро вече улични свирачу,
дај , засвирај нешто старом другу,
ево идем из кафане пијан,
свирај нешто , одагнај ми тугу.

Сву ноћ ми је музика свирала,
све на увце тамбурашку фугу,
исписујем кафанске столњаке,
у песми ћу наћи љубав другу.

Џепови ми препуни столњака,
исцепаних плаво – белих крпа,
на њима су песме моје душе,
где се снови моји ноћас руше.

Свирај , свирај, улични свирачу,
уз сваку бих песму твоју плако,
да запевам ја са тобом ноћас,
није мени , није , веруј лако.

Свирај ону , знаш боемску , стару,
где се пева как се двоје воле,
што љубављу убијају радост,
што лагаше Бога на олтару.

Свирај , свирај , улични свирачу,
ево идем пијан из кафане,
свирај друже да раштимаш жице,
дај , излечи срца мога ране.

Знам , ни теби друже лако није,
на улуци сам у касне сате,
немам пара да бакшиш ти дадем,
ал ћу песму написати за те.

О човеку што у ноћи свира,
тек пијаном намернику неком,
за пар тица , прозоре у тами,
сви смо друже у животу сами.

Бранко Мијатовић 2018.
Из збирке “Анђео поетског немира”
Заступљено у изабране песме
“Без сенки из љупкости сновиђења”

ВОСТАНИ СЕРБИЕ

Давно беше, али још се памти,
кад хероје рâђа српска мати;
кад се рâђа јунак до јунака,
којима се поносила мајка.

Колену се с колена прèноси,
како Србље вазда се пòноси;
чојством својим, својом крсном славом,
Лазаревом с` ореолом главом.

Вековима после боја славног,
кнеза мошти носаше безглавог;
ни мртвом му не дадоше мира,
посејаше међ народ немира.

Па изнова удри брат на брата,
затворише од небеса врата;
крв се проли на труломе пању,
опет Србље сво у распадању.

Многи себе вођама назваше,
а кад пуче, народ издадоше;
на пашалук Србију су свели,
властелини српски полудели.

Жутој раси и другима служе,
српском роду на рукама уже;
док планине најлепше нам рију,
деци пишу лажну историју.

Затроваше и ваздух и реке,
тешке ли си Србље судбе неке;
Бог ти дао то што нико нема,
зло велико одавно се спрема.

Зато устај куко и мотико,
на слободу ти си Геџо свико;
не дај да ти душман бразду оре,
да гробове предака заоре.

Гледају вас очи са небеса,
чекајући на ваша чудеса;
да вратите што је српско било,
само то је и Господу мило.

Васељенски некад народ били,
своју Веру, част сте изгубили;
то пут није за под Божје скуте,
сад трпите ране, живе, љуте.

Устај Геџо, оружја се лати,
чујеш, вапи из гроба ти мати;
па ти врати све што српско беше,
што издајник и душман узеше.

То да свршиш и пос`о завршиш,
ич туђега ти немој да кршиш;
Граду Белом понос да повратиш,
много тога треба да урадиш.

Кад се сврши у Србља голгота,
да нанижеш главе на врх плота;
издајника што нас продадоше,
и све српско одред` издадоше.

Никад више да се деле Срби,
никад више да висе на врби;
никад више међ Србљем поделе,
то нам преци са небеса веле.

Никад више међ Србљем деобе,
никад више у Србља сеобе;
свако нека има своје славље,
а ти Геџо поштуј Светосавље.

То ће Геџо Богу бити мило,
преци ће те примити у крило;
потомцима Србију остави,
где ти станеш, син да ти настави.

КРЧМАРИЦА

Вино точи крчмарица млада,
румен` вино к`о усташца њена;
и сећа се родних винограда,
што осташе само успомена.

Отишла је из свог родног села,
оставила стадо и шљивике;
винограде, мобе и посела,
ал јој срце остало код дике.

Док је грожђе са чокота секла,
њен вољени с корпом на рамену;
погледом је својим га опекла,
заљуби се он у њу румену.

Просуло се грожђе са рамена,
гњечише га обнажених тела;
она једра, млада, још зелена,
рахатлуком опити се хтела.

Док јој медна љубио је уста,
подари му два рубин пуцета;
расу јој се црна коса густа,
родила му два дивна детета.

Ал` се деси опет брат на брата,
виногради останули пусти;
дика јој се неврати из рата,
морала је село да напусти.

Пијанцима сада вино точи,
да би чеда одгајила своја;
сузе рони, кришом брише очи,
никад више дике, нит спокоја.

Никад више грожђе неће брати,
никад ни с ким више правит вино;
крчмарицу бол и туга прати,
млад се дика у небеса вино.

Бранко Мијатовић
Категорија Одрасли песници

ПРОЛАЗНИЦИ

(сонет 169.)

У животу клетом пролазници само,
заточени сопством, страхом до самрти;
сред сунчана дана тмушом тумарамо,
још слабашни умом да схватимо смрти.

Сви, без хтења свога, одред` се рађамо,
пролазници само у животу овом;
отровном жаоком ближњега гађамо,
а надамо с` рају и нечему новом.

Са вером у лажи и кипњом до беса,
молимо Господа за место под скутом;
опседнути сликом напаћеног меса,

док се невин бори с раном, живом, љутом.
Ранио га онај ком највише даде,
а кад преста дават` голгота настаде.

БАДЊЕ ВЕЧЕ

Б А Д Њ Е В Е Ч Е
( песму посвећујем свима који бадњују
у осами, заборављени од оних којима су
живот дали, због којих су постојали)

Бадње је вече, а кућа, празна, нема,
около њега ни једна кућа сама;
сам у ноћи бадњој, старац тужни дрема,
само на његовим прозорима тама.

Усамљен старац јеца у зимској ноћи,
зури у понор давне прошлости своје;
зна да ни ноћас нико му неће доћи,
можда коњаници да га упокоје.

Зна, нико не чује његову самоћу,
никог не напаја црном крвљу гласа;
што са кровова, претешка, шикља ноћу,
остала тек сен, човеколика маса.

Сећа се дана своје давне младости,
кад је с вољенима дивне снове снио;
своје прве и своје задње радости,
и када је отац најсрећнији био.

Он срећан, заваљен у фотељу стару,
презадовољан – камин и дим за пламом;
посматра три златне дуње на ормару,
и три још златније – играју се сламом.

Кућа му пуна је и ића и пића,
мајка се журила, та шта ли ће прво;
свега што пожелеше два нежна бића,
а он поносан, уноси бадње дрво.

Мајка вешто дарове у сламу скрива,
весела деца по слами претурају;
дарова има, биће их пуно, бива,
он гледа како се радосни гурају.

Ал негде дубоко, дубоко у њему,
тињао је, гризао га, паклени страх;
иако беше јак и добар у свему,
не дај Христе да ово икад буде прах.

Волео је срцем, веровао снажно,
кад силе зле таме срећу му узеше;
ал како премало све то беше важно,
сва његова вера, све залудно беше.

Напуштен, заборављен, јеца у ноћи,
у претешкој зимској непрозирној тами;
зна, црни коњаник по њега ће доћи,
одвећ дуго он и успомене сами.

На црном коњу положајник ће стићи,
и ослободити га бола живота;
сузама окићен Бадњак ће подићи,
па ће њиме црну псину, мрског скота.

И стаће он на црни прозор полупан,
да крикне коњанику што ће да ходи;
знојем и крвљу сам својом већ окупан,
мир Божји утваро, знај – Христос се роди!

PESMA O KERUŠI

Na današnji dan umro je ruski pesnik Sergej Aleksandrovič Jesenjin.

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

Sergej Jesenjin